Rešio sam da pogledam preko ramena, iako obično striktno gledam napred poput zauzdanog kljuseta. Bacio sam pogled tako daleko unazad, da se On izgubio u gomili lepih dana i nezaboravnih noći. Otišao je u jedno daleko carstvo, u jedno bolje vreme, na neko drugo mesto,neki drugi svemir,čak. Da konkretizujem: pričam o istoriji, koja je učiteljica života, ali je u slobodno vreme kurva koja kopulira isključivo sa pobednicima. U interesu nas, luzera, je da pričamo priče o lepim vremenima kako ona ne bi prešla u trajno vlasništvo kuronja koje je pišu. Svojim korenima dugujem toliki napor da ispišem par redova o carstvu jednakih i zadovoljnih. O apsolutnom raju na zemlji i krahu imperije čije posledice neminovno trpimo. Znam da je toliko godina prošlo, ali moram reći nešto o Vizantiji, i Njenom padu. Ikar je pao, F117 je pao, ali pad Vizantije je toliko sjebao sve, da ćemo tek u godinama koje dolaze postati u potpunosti svesni posledica Turske prevlasti nad tom Svetom imperijom. Pre nego se bacim na kuknjavu, moram reći da je Viza bila carstvo koje je hranilo mnogo usta, koje je bilo otvoreno prema svima, gde je moglo da se radi i pošteno živi od rada, što je najbolje, da se uživa u svakom trenutku u njoj. Vizantija. Kultura. Napredak. Pozitivna energija. Pod vlašću časnih i pravednih vladara, carstvo je bujalo, zavisno od trgovine, usluga, slučajnih prolaznika i stalnih posetilaca. Vizantijske kapije i ulice popločane zlatom su svakog dana u nedelji činile svoje poklonike, prolaznike, stanovnike, kmetove i paore srećnima i ponosnima što pripadaju tom svetu gde su pozdrav i osmeh garantovani svima. Dok se crni Arnautski oblak nije nadvio nad carstvom. Proklete osmanlije su opsele carstvo. Želeli su da ugase svaku svetlost, da pokvare sve što je dobro, da uprljaju sve što je čisto. Uz zvuke zurli, posle mnogo pojedene halve i popijene kahfe, uspeli su u tome. Alah im je dao Dženetski rahatlokum, i srušili su Vizantiju. Ne bez borbe. Ne bez teških posledica, ne bez žrtava. Upravo u čast onih dana kada je Vizantija poput Aleksandrijskog svetionika bacala svetlost na ceo grad, nas nekolicina preživelih gotovo svake večeri nazdravljamo i kunemo se da ti dani neće biti zaboravljeni, i da će se nekada vratiti. Nije bitno kada, nešto tako vredi čekati, a Turci ne mogu vladati doveka, srušiće se jebeni Grand. Dotada, želim da svi koji su ikada popili pivo u Vizantiji bace pokoji komentar podrške ili kritike. Da pokažu da smo živi. Jer, dok mi živimo, i Viza živi!!!
Нема коментара:
Постави коментар