Pre neko veče se u pubu vodila žučna rasprava o pokojnom predsedniku pokojne republike. Sve sami akademici, i ja. Ne znam zašto ljudi uopšte idu na fakultete kada mogu da udare po rakiji, i da završe sve škole ovog sveta. Šta to ima u čarobnom piću da nam daje svako znanje iz svake oblasti. Elem, pričamo kako nam je nesumnjivo bilo bolje dok je „balkanski diktator“ jahao Srbiju. Moglo je da se radi, da se snađe za dinar, da se živi. Slažem se, ali je neko pomenuo bombardovanje. Čulo se dosta komentara i na tu temu- pa šta nam je falilo, bili smo klinci, zajebavali smo se kako smo hteli, ali moje misli su otišle u drugom pravcu. Jeste, nismo se bojali smrti jer nismo još ni videli život. Jeste, furao se srpski inat kao pancir, ali on ne zaustavlja gelere. Ne bih se vratio u vreme kada se živelo između šizele i smirele. Mada, bilo je tu i dobrih strana: od onolikog uranijuma koji su kenjali po nama klinkama su porasle sise. Onda su se javile ženke u crnom, i ubedile nas da su to u stvari tumori. Te grudi će dojiti našu decu, i to ne mogu da oprostim. Licemerno je to što nas te iste sekte ubeđuju da preko granica imamo samo prijatelje. Ali grobovi žrtava se ne slažu sa njima. Ni ja se ne slažem. Osećam da im toliko dugujem, i ćutke osuđujem zločin. Mirim se sa mrtvima da se ne bih svađao sa živima. Gospodine bivši predsedniče- ne vraćaj se! Nije ti oprošteno. Daj još turu, pa idemo dalje.
Нема коментара:
Постави коментар