Uf, ljudi šta mi se sve izdešavalo. Siguran sam da ste primetili da mi dva dana nije bilo bloga... kurac moj ste vi primetili, znam ja sve, i ko čita i ko kupi poene kod mene tako što se samo hvali. Nio nebitno, o tome trasu. Ali čeveras- razlog mog izostanka od par dana, znači strašno.
Pričao sam vam kako sam u Grčkoj na ekskurziji video vanzemunce... Nisam? Pričaću vam, moram sada da vas uputim u sveže događaje dok još ima zdravih nerava ispod ove frizure. Daklem, krenem ti ja tako iz paba (a odakle drugo?!) prema gajbi, dođem do ravnice gde sam se rastao sa Vampirom, sećate se? Šta? Ni to nisam završio? Stvarno sam odlepio. Nema veze, ima jedna visoravan odakle puca pogled na grad, gde obično usporim malo i uživam u prizoru dok me mraz, čudovišta ili psi lutalice ne poteraju da loma požurim. E baš kad sam, pripit, bio na toj visoravni, obasjala me je jaka bela svetlost. Mislio sam da prolaze neka kola, da su upalili ulično osvetljenje, ili da mi je pao šećer pa haluciniram, al jok! Pogledam iznad sebe i vidim objekat koji leti a u obliku je plitke posude za jelo... ne mogu se setim kako se zove, još sam pod utiscima, ali znate na šta mislim. Bela svetlost me je bukvalno podigla sa zemlje, i u tom trenutku mi, o ironije, pada mrak na oči. Sledeće čega se sećam je metalni plafon iznad mene, ja vezan na operacionom stolu, a vrata skučene prostorije se uz „vuššššššš“ zvuk otvaraju. Jebeš mi sve ako lažem, ulaze Megan Fox, Olivia Wilde i Marie Luv. U crnim uniformama. Bez rukava. I nogavica. A ja vezan. Maler. Šta se dešava, pitam ja.
- Tišina, zemljanine! Ti si izabran kao reprezentativni uzorak tvoje vrste za seciranje i ubiranje genetskog materijala radi prikupljanja informacija za buduću invaziju našeg naroda na Vaš!
- Ček, ček! Da niste vi iz NATO-a? Vi ste već imali invaziju, šta ćete više? Ne dam se ja.
- Mi smo izvidnica sa Merkura, i sa tom Natom nemamo ništa.
- E, kakve sam ti ja sreće, Merkurci da me čereče... procvileh više za sebe.
- Merkurijanci! I da znaš da je vaš kraj blizu!
- Dobro, makar će me ispitivati najlepše Merkurijanke, probah da dobijem njihovu naklonost laskanjem...
- Kakve merkurijanke, mi smo muškarci- oficiri, krvoločni i trenirani da osvajamo i ubijamo, javi se Olivija, koja je do tada glancala aparate za koje sumnjam da su se trebali naći u mojim šupljinama.
- Ne slušaj ga, Brate, odgovori mu Megan, pokušava da nas zbuni svojim takltikama, zajebani su zemljani...
- Ček, ček, dame moje- okuražih se ja.- Ako ste vi mužjaci, mogu li da znam kakve su Vam žene? Već sam pravio planove da uzmem njihovo državljanstvo ako su im ženke još bolje ribe.
- Brate Golose, obrati se Megan Oliviji, pokaži mu hologram tvoje supruge. „brat Golos“ izvadi nešto nalik kreditnoj kartici, prođe prstom preko nje, i laserski zrak poče da obrazuje neki prikaz.
- AAAAaaaaaaaaaaahhhhh! Gasi to! Gasi, molliiiim te. Žene, ljudi, humanoidi, sklonite tu spodobu, ako Boga znate, zaurlah od bola kad videh da je hologram obrazovao lik Bokija 13. Dođavola, znao sam da ta spodoba ne može da bude sa ove lepe planete.
- Dosta! Viknu brat Golos, očigledno iznerviran što sam mu izvređao ribu. – biopsija počinje odmah!
Na lice mi se spustio aparat koji je bio nalik masci za anesteziju. Nisam mogao ni glasa da pustim, samo sam mumlao, poput Koštunice u „insajderu“.
- Braćo, uklonite njegovu odeću! Čuo sam uznad sebe.
- MMMmmmph. Mhphphhhmmmh.
- Uklanjam odeću... majica, pantalone... veš.... Ali...
- Mphmmmmh!!
- Ovo nije kako treba! On ima...
- Mpphmmmh?
- Ovo je neka greška, njegovi organi su...
- Mmhhmpmbbbm?
- Kao naši, samo manji.
- Mm?
- Ne možemo uzeti uzorak sa defektne jedinke, bolje da ga vratimo i nađemo reprezentativnu jedinku.
- Mhm!!
- U redu, dajte onaj anestetik koji oni zovu „pivo“, unesite mu par litara i vratite ga, a mi ćemo naći drugi uzorak.
Kada je pivo počelo da se sliva niz cev u mojim ustima, bio sam malo zabrinut। Mislim, ni čips mi nisu ponudili, a onda ponovo bela svetlost. Zvučne vibracije poput hiljadu turbina. Čulne oscilacije su napokon eskalirale u nadčulnu senzaciju gde i vreme i prostor prestaju da postoje. Tek kada mi se um ispraznio zasićenja tih nadražaja, shvatio sam da ležim na istom mestu odakle sam bio i otet. Kazaljke na čuci su pokazivale isto vreme pre nego sam bio u drugoj galaksiji, samo su tragovi remenja na rukama, kojima sam bio vezan ukazivali na to da se zaista desilo ono što se desilo. Požurio sam gajbi da napišem ovo, jer sil veća od nas nam želi zlo. Ako mi se nešto desi- krivite seksi Merkurijance, koji traže muškarce sa ženskim organima.
Karleušo, čuvaj se!
Нема коментара:
Постави коментар