U stvari, to je bio film, u kome idem da gledam neki film. U bolnicu. Sa diskotekom. I tunelima. Na Zlatiboru. Gde moja sestra radi kao instruktor joge. I pilatesa. Za matorce. A ja ne mogu da nađem salu za projekcije. To je fora. Uputstva mi pišu na ulaznici. Gubim ulaznicu. Bežim od medicinske braće. Oni su izbacivači. Upadam u pomenutu diskoteku. Tamo su izbacivači pičkice. Prebijem ih sve. Banjavam u salu za projekcije, bez karte. Na foru. Unutra 330 ljudi. Nema platna. Samo 500 monitora. Svako gleda svoj. Na svakom ide film. Isti film, ali iz drugog ugla. Različiti kadrovi. Neki new-age experiment. Posle 5 minuta se pravi pauza. Izlazim iz sale. Kontam da je film sniman upravo u bolnici u kojoj se nalazimo. Druga projekcija je u drugoj Sali. Nemam pojma gde. Sestra se ljuti na mene jer sam gazio po oribanom hodniku. Počinje film. Tom i Džeri se ubijaju na 1000 različitih načina. U kadru su i snuff sekvence u kojima se ljudi tamane na isti način kao crtaći. Puštaju Euro- sport 2. Smešni kadrovi u kojima se sportisti povređuju. Svi se smeju. Meni je muka. Bežim napolje. Budim se. Kunem se sebi da neću zaboraviti ovaj san, i da ću pisati o njemu. Potežem dobar gutljaj vode. Vraćam se da spavam. Umorniji sam nego kada sam legao. Od onolikog bežanja. Sranje.
Нема коментара:
Постави коментар