Sedim u pešačkoj zoni, pušim pljugu, i gledam mravinjak ljudi kako haotično kuva u martovskom sumraku. Kontam, ako je Hoking u pravu, i neki zaista inteligentni oblik života postoji u univerzumu, oni nas definitivno posmatraju negde sa visine. Oni su bili tu odkad su stegocefali izašli iz svetskog mora, i biće tu dugo pošto mi sjebemo ovu grudvu blata koju zovemo zemljom. Jedan film je definisao ljude kao organizmme koji lutaju dok ne nađu bilo koji resurs, nasele se, eksploatišu, crpe, korumpiraju, popišaju i zaseru, opustoše sve i ostave pustoš za sobom na putu do sledeće stanice. Inteligentni stvorovi to ne bi radili. Zemlji nema spasa od nas samih ako se ne prizovemo pameti. Nestaje vode, glad je nikad veća, populacija nesrazmerno raste, uranijum se uredno pakuje u bojeve glave širom globusa, ozon se cepa, a jedino o čemu se govori su lejdi gaga, lejdi trandža, lejdi 13... ljudi se otuđuju, tvituju, lajkuju, bloguju (da, znam...), i tako kroz istoriju više puta u krug. Bacam pikavac, gazim ga i nastavljam da buljim u čudovišta od „milion tona betona“ što reče jedan drug reper. Ljudi nisu stvoreni da bi ziveli u kutijama, bez dodira sa prirodom, bez pogleda u nebo. Ljudi se mimoilaze na stepeništima, ne poznaju se. Samo kad se iz jednog stana oseti smrad trulog mesa, komšija će pokucati i otvoriti vrata tog stana samo da bi našao svog komšiju mrtvog. Depresija, stres, samoubistva su rak društva koje se poput virusa ili parazita hrani životom domaćina, ne shvatajući da istovremeno truje sebe. Zato ne bih bio toliki optimista kao doktor Hoking koji predviđa da će nas konkvistadori iz svemira zatrti u sekudni. Bojim se da ćemo se decenijama gušiti u sopstvenoj agoniji, dok će nas Oni gledati sa visine, i beležiti u udžbenik istorije kao još jednu vrstu koja nije uspela da opstane. Stresoh se. A nije hladno.
Нема коментара:
Постави коментар