Pisac je sedeo pred računarom. Prazan list, prazan um. Kursor je treptao u istom ritmu kao i njegovo srce, ali reči se nisu pojavljivale. Prsti mu nisu leteli po tastaturi kao obično, bili su mirni, na dogoreloj cigareti u punoj pepeljari. Nije siguran koliko vremena je prošlo otkako je seo, ali zna da ga leđa već bole od neudobnog položaja. Nije hteo da se pomeri, grozničavo razmišljajući o temi, zapletu, naslovu, početku, bilo čemu što će ga pomeriti preko blokade. Dođavola, to više nije blokada, to je zid. Berlinski. Kineski. Jebeno ogromni zid koji ga deli od svih reči koje zna. Kao da je zaboravio maternji jezik.
-Šta da radim? Rok sam probio, a još nemam ni naslov. Jebi ga. Treba mi ideja. Rat? Ljubav? Tuča? Roman? Priča? Priča! Bravo, naslov je gotov. Jednostavno- priča... ili „Kratka priča“... ili „Kratka priča 1“? ne, bolje „kratka priča 2“, a kratka priča 1 može da bude ona gde ću napisati kako sam napisao kratku priču 2, koja je u stvari prva... Aaaaaaa! To je to, imam priču. Ha ha. Blokado, duvaj ga! Krenuo sam, i ništa me ne može zaustaviti. Samo mi je jedna dobra ideja bila potrebna. Ha ha. Tako prosta, a sjajna. O čemu da pišem? Pišem o čemu hoću! Smrt. Zadnji trenutak života čoveka koji gine u nesreći. Može, vozi!
Reči su se nizale jedna za drugom, prsti su ludeli po tastaturi. Rečenice bivale otkucane pre nego što su bile u potpunosti sklopljene u njegovoj glavi. Kao da blokade nikada nije ni bilo, kao da ničega nema, samo on i priča koja je tako dugo želela da bude napisana. Nije želeo da prestane da je piše. Dočekao je sitne sate pred računarom, nadoknađujući izgubljeno vreme. Ritmičko lupkanje prstiju po tastaturi, i šapat otkucanih reči su bili jedini zvukovi u mračnoj sobi, i jedino društvo koje je pisac želeo.
Нема коментара:
Постави коментар