Telefon mi je zazvonio u najgorem mogućem trenutku. Jedva sam uspeo da ga levom rukom izvučem iz desnog džepa tesnih farmerica, dok su me čike u belom strogo gledali. Čini mi se da je zvonio dobrih 10 minuta dok konačno nisam uspeo da se javim.
-Halo. Evo me u bolnici. U bolnici, kažem. Kako šta radim?! Krvarim u kesu. Pa nemam pojma, čelična igla mi viri iz vene, postavi dijagnozu sam. Ne mogu da pričam sad, zovem te posle.
Prekinuo sam vezu, i osmehnuo se doktoru kao da se izvinjavam. Prišao je, proverio kesu koja se lagano punila mojom krvlju.
- Kako ide, jel si dobro? Pitao me je ljubazno.
- Odlično, odlično. Evo ti ovo- tutnuo mi je u ruku lopticu od meke gume- pumpaj, steži šaku da brže ide.
Rečeno – učinjeno. Počeo sam da pumpam i zaista sam video kako se krv brže sliva do vrećice kroz dugu gumenu cevku. Gledao sam oko sebe, činilo mi se da ovo predugo traje, bilo mi je malo dosadno, nisam se baš puno naspavao prethodne noći. Medicinska sestra bujnih grudi mi je dobacila osmeh u prolazu. Odmah sam počeo da brže stiskam gumenu lopticu zamišljajući... i tako Vam pričam, počeo je da me hvata san ali sam se trgao kada mi je prišao mlađi doktor.
- Dobro, Miliću, mislim da smo gotovi.
Počeo je da vezuje vrećicu dragocene tečnosti polako i predano, vodeći računa o svakom detalju. Vidi se da je nov ovde. Pored toga što je jako mlad, videlo se da su mu pokreti sigurni ali neuvežbani. Polako je izvukao iglu iz moje ruke koja je malo trnula.
-Ispravi ruku! Gotovo mi je naredio i naslonio moju šaku na svoje grudi. Počeo je da mi previja rupicu na veni iz koje je nekome možda produžen život. Eto šta ti je ironija, pre 3 minuta sam u mislima gnjavio bujnu doktorku. Sada moram da držim ruku na sisi mladog doktora dok traje najduže previjanje ikada. Nije da se bunim, možda sam bio malo ljubomoran. Imao je veću i čvršću sisu nego ja guzu. Možda bih trebao da krenem u teretanu?
-Ajde, gotov si. Reče on. Popij sok i uzmi sendvič u trpezariji i odmori malo.
Okrenuh se da pođem nesigurnim korakom prema vratima, kada sam iza sebe začuo:
- Još jedna stvar! Hvala.
Dok sam žvakao najneukusniji bolnički kačkavalj narendan preko đona od nošenih „starki“ (možda je bila i neka šunka, nisam siguran), razmišljao sam o onoj reči. Hvala. Doktor mi se verovatno nije zahvaljivao jer sam stigao do „druge baze“ sa njim. Mislio je na ono što smo nas nekoliko učinili tog dana. I na ono što hiljade ljudi rade svakog dana. I to nije dovoljno. Potrebno je više. Zato i ja pozivam- dajte krv. Medicinski –davanje krvi je odlična odluka za Vas. Altruistički- pomoćićete nekome. Egoistički- osećaćete se bolje zbog razloga br 2. U stvari, ne mogu da se setim nijednog razloga zašto da NE date krv. Osim ako ne volite zgodne doktore i bujne doktorke.
Нема коментара:
Постави коментар