Sajonara pameti

Japanci veruju da onog ko provede prolećni dan pod drvetom trešnje očekuje zdravlje, dobra sreća i prosperitet. Gotovo da mogu da zamislim starca koji,pod trešnjom, jede pirinač i suši, dok se njegovi unučići igraju u dvorištu. Divan, vedar dan u oblasti Fukušima. Ništa ne nagoveštava da će tog 22. marta ovu zemlju pogoditi najveća katastrofa, još od Trumanove „dostave demokratije“ od 18-21 kilotona. Zemljotres, cunami, nuklearna katastrofa. Zauvek će u istoriji ove velike zemlje „malih“ ljudi 22 mart biti upisan kao najteži dan u novijoj istoriji. Sad mi je malo krivo što sam rekao da si Japanci mali ljudi. Stavio sam navodnike, i sve to, ali opet mislim da sam učinio nepravdu. Pričao sam sa doktorom u pabu, neposredno posle ove katastrofe. Prepričao mi je vest, koju je video na nekoj stranoj televiziji, ili internetu. Spasioci su, pre nekoliko dana, u sklopu akcije raščišćavanja ruševina, u jednoj samousluzi pronašli 40 jena, i rukom pisanu poruku:

Došao sam u Vašu radnju, jer su mi trebale dve boce vode. Pošto nikoga nije bilo na kasi, poslužio sam se sam, a novac Vam ostavljam ovde. Imate i moje podatke na kraju poruke, ako bude nekih problema. Neka hiljadu ždralova donesu sreću Vama i Vašim porodicama I neka nam se samo dobre stvari dešavaju. (Ichigan to natte, koko made moritatete, jibun no koto no yo ni ureshiku omotte imasu.)

Divna,ljudska priča o vaspitanju i mentalitetu naroda koji neće da zajebe svog zemljaka jer tako podriva svoju ekonomiju, samim tim i sebe, navlači gnev Velikog Duha, karme ili čega god na sebe, u stvari ima milion reči da opravdam ovakvo ponašanje, samo mi nije nije jasno zašto to nije najnormalije i u „zemljama zalazećeg Sunca“. Čitao sam nešto o njihovoj produktivnosti- niko im ne uskraćuje pravo na štrajk, ali oni sve štrajkove sprovode u pauzama rada. Ako bi obustavili rad, makar i na sat, produktivnost bi opala, manje proizvoda bi izašlo na tržište, samim tim bi bili na gubitku. U njihovim malim žutim glavama to ima dosta logike. Da li bi taj model mogli da primenimo ovde (boring wife- pssst! Ovo je retoricko pitanje.) Maleni divovi se još nisu oporavili od prvog udarca, a nebo je prosulo još sranja po njima. Danas je zabeležen novi potres od 7 Rihtera. Televizije ne prestaju da govore o naporima ljudi da se vrate na noge, ali najviše me je zadivio optimizam jedne devojčice koja se sa osmehom zahvalila svima na ukazanoj pomoći i solidarnosti,uz zavet da će izgraditi još lepšu i bolju naciju. Rotirajmo sada globus na Srbiju, i kalendar na 30.11.2010. Zemljotres od oko 5 Rihtera je pogodio Kraljevo. Vesti su danonoćno izveštavale o crnom bilansu povređenih i poginulih, preduzete su i konkretne akcije za zbrinjavanje onih čiji su domovi uništeni, sredstva su se prikupljala preko žiro računa, a veliki broj javnih ličnosti je dao svoj doprinos u novcu ili na bilo koji drugi način. Vojska, studentarija i dobrovoljci su hrlili u Kraljevo da pomognu kako mogu i koliko mogu, svojjim zemljacima u nevolji. Čak su i političke stranke stavile svoje interese po strani, dok se grad ne obnovi u meri da može da funkcioniše. Skoro da mi liči na Japan. Nije bilo lopovluka, otimačina, praznih obećanja, nerazumevanja. Odlično. Prosto malo čudno da se tako nešto desi u Srbiji. Ne zamerite, volim ovu zemlju koliko je bilo ko voleti može, a evo ga rezime. U nedelju, 10.04.2011. je troje ljudi prevezeno na intenzivnu negu. Dobili su teže telesne povrede na skupu podrške narodu Japana gde su se delile sadnice trešnje. Izgaženi su, išutirani, od strane svojih sunarodnika koji su samo želeli da dođu do svoje sadnice trešnje. Podestiću na verovanje naroda Japana sa početka ovog unosa. Svako želi sreću i prosperitet svojoj porodici, zato zameram Vladi Srboje što nije nabavila 6.000.000 sadnica. Za svakoga od nas. Ne bi bilo guranja i stampeda. I svi bi bili srećni.

Suma sumarum, ne znam koliko će Japanci biti ponosni što smo im pružili takvu podršku, da smo razvozili ljude sanitetima. Znam da se ja ne osećam naročito ponosno.

不尽 Compadre