Znate šta ima novo? Bio sam na koncertu Coe Lukasa. Čekaj, čekaj, ne gasi blog odmah, bio sam u svojstvu proste radne snage! Striktno za pare. Pošten kao i svaka dobra kurva- ako klijent plaća mož' da radi šta 'oće. Sve u svemu zaboo sam šljaku da pojim fanove našeg omiljenog narkomana među pevačima, i najboljeg pevača među narkomanima. To mu priznajem. Ono što mu ne priznajem i ne praštam je to što je uspeo da dovuče 4500 duša da ga sluša, od kojih 4000 još nije steklo privilegiju da ih pubertet pusti. Mislim, ljudi, očekivao sam matorce, alkose, narkose, kamiondžije, sponzoruše, agrikole, ekskurzije iz domova za „odvikavanje“ itd, ali ih nisam dočekao. Kroz širom otvorena vrata hale „Jezero“ je nagrnula mladost, lepota i buduća inteligencija društva. Muškarci skockani kao za pričest, devojčice kao za mamograf. U ekstazi su stiskali svoje karte od 800 din, (za prave fanove, koji su imali privilegiju da omirišu Acin znoj iz prvih redova pred binom), ili 600 dinara za one koji ga ne vole baš toliko da daju dve moje dnevnice za tu privilegiju. Ali nisu oni ništa manje ispoštovani, naprotiv. Drugari koji su radili fan- pit su se, posle „spektakla“ hvalili kako je svako od tih fanova izašao lakši za par crvenih novčanica, što zbog prenapucanih cena, što zbog sevdaha u kome su konobare čašćavali poput kumova. Ne isplati se biti svačiji „fan“. Zato su moje ovce za šišanje prošle mnogo bolje. Prvo – i nisu bile ošišane sa moje strane. Plaćali su 130-160 din za pivo ali to i nije mnogo. Onaj ko je imao nesreću da ne pije alkohol očigledno i ne treba da bude tu, pa su čike iz organizacije vodeći se logikom: Ovde si došao da NE piješ, mamu ti tvoju, 'oćeš đus i enerdži!? Plati 140 kinti pa pij kol'ko 'oćeš. Druga stvar- imali su dobre konobare. Igrom slučaja sam šank delio sa mlađim Rastafarijancem, posao je išao bez problema što se kolegijalnosti tiče, ali tribine! Majko moja, Miro. Partizan da dođe da igra- ja više ne stupam na njih. Guranje sa mladim damama koje u euforiji bacaju bruseve, tange, a bogami i domaćinke, mi nije bio najteži deo posla. Trčanje sa punim ajncerom piva (koje nisam smeo da liznem prim aut) nije to što je prepunilo čašu. Stepenice su me tukle, ali ne i dotukle. Ono što će mi ostati kao gorak ukus u vezi prošle večeri je bombardovanje. Pre 70 godina su nas Nemci zasuli bombama, ali se zemlja oporavila. Sinoć su deca bila bombardovana samosažaljenjem, psovkama, mizantropijom, mizogenijom, malodušnošću, sugerisanim nasiljem, nižim vrednostima... Generacija koja dolazi neće imati snage da gradi svoj svet, a onaj koji će ostati iza starijih im sigurno neće biti dovoljno dobar. Vidim ih kao četrdesetogodišnjake, u istoj toj Sali, kako uz neko drugo kopile, ponavljaju reči pesme „sečem vene čašama od stakla“ ili refren „ubiću te kurvo, sakrila si drogu!“. Fuj.
A šta vi mislite o svemu tome?
Нема коментара:
Постави коментар