Evo, opet sam sedeo na prozoru do 2 ujutro. Jeste, imam krzno, ali osećam kad je zima, nisam lud. Čekao sam Bojana. I evo, vidim ga, klati se uz ulicu, polako. Alo, brže, smrzoh se ko mačka. Konačno stiže, i pušta me unutra. Hvala lepo. Ne volim da ga zovem „gazda“. Koji je on meni gazda, kad ja idem gde hoću i kad hoću. On mora da ustaje da mi otvara vrata, tko da sam ja njemu više gazda nego on meni. Jednom se pravio lud, nije hteo da me pusti napolje. Tako sam mu se usrao u sobi, da mu više nije palo napamet da me ignoriše. Doduše, pametna je on živuljka, uvek zna kada sam gladan. To je gotovo uvek, ali nema veze. Ja samo sednem ispred frižidera, i pozovem ga par puta- on dolazi. Nešto viče, galami, ponekad me čak i šutne, ali ne jako. Nema veze, trpim ja ako posle toga u mom pravcu doleti viršla, sardina ili čvarak. Šta ćeš, slabiji sam. E, kad se naklopam sit, najviše volim da legnem na stolicu pored šporeta i zadremam, a bogami, ponekad pravo zaspim. Onda on dođe, pomazi me jednom, ja počnem da predem i on ode. Ponekad se nađe neki krš na stolici, ali on to sve posklanja, da se ja popnem. Ma, tretira me super, nemam na šta da se žalim. Ponekad bih voleo da me malo češka, pa pokušavam da mu sednem u krilo, ali me uvek odgura – i ja to poštujem. Ne smara ni on mene kada ja spavam (a to je prrrrrrilično često). Mada brine me to što ima probleme sa intimnošću, ona plava devojka koja me zove sa: „Dođi“ kao da sam kuče, često pokušava da me kopira i ogrebe se za češkanje kod Bojana, ali prode isto kao i ja. Sreća njegova što imam mačije živce, pa me to ne pogađa mnogo, ali ona možda i nije tako strpljiva. No, dosta o njoj, hoću da pričam o sebi.
Svi misle da sam obična lenština, ali ne razumeju da sam već u kasnim pedesetim, ili u ljudskim godinama, guram osmicu. Ne može mačak tek tako da dođe do penzije. Treba naći ljude sa kojima se može živeti. Nisu svi kao Bojan ili... Bilja! Da, tako se zove. Elem, pričali su mi drugari kako su neki njihovi rođaci stradali od loših ljudi. Hiljadu puta su i mene dečurlija gađala kamenjem, ali ja sam brz. Bežim, čim vidim čopor dece. Pitam se kakvi će ljudi postati od njih. Ja im nisam ništa učinio. Ne mrzim ih, zašto onda oni mene mrze!? Ali to je samo jedna opasnost po moje krzno. Treba naučiti i ono što se zove „Brrrrrrrrrrrmmmm!“ Ogromna netalna kutija koja juri brzo po putu, a ljudi izlaze iz njega. Preko jedne moje devojke je prešao jedan brrrmmm, i ono što je ostalo na putu nije više bila moja devojka. Samo deo njenog krzna je ostao, ona je verovatno otišla na bolje mesto. Ali ne brinem za nju, uvek se nađe druga mačka. Februar je bio dobar, ne žalim se. Sad sam miran do sledeće godine. Uf, još jedna stvar koju ne volim su psi. Kerovi, kučići, džukele... Ne marim da ih vidim, a i kada ih čujem u daljini, naježim se. Zašto nas toliko mrze!? Mora da su primetili koliko smo bolje životinje od njih, pa su ljubomorni kao psi. U kući sam miran, samo par stvari me izluđuju. Usisivač, fen i dezodorans. Te tri stvari prave takvu buku da moram da bežim čim vidim Bojana da se hvata za njih. Garantovano služe samo da bi mene izluđivale. Malopre me je zveknuo između ušiju, još mi zuji u glavi, ali zaslužio sam. Popeo sam se na sto a znam da to ne smem. U moju odbranu- mislio sam da me ne vidi. Više neću. Do sutra.
Uff, od ovoliko priče mi se prispavalo. Mislim da ću malo da liznem dupe, pa na spavanje. Kako ja uživam u penziji, svaka mi čast. Prrr, prrrr, prrr...
Нема коментара:
Постави коментар