Kasno je i gotovo svi gosti paba su otišli drugde da gase svoju žeđ. Dok je krčmar pospremao sprat, ja sam ga čekao za šankom. Pogled mi se zaustavio na mladiću koji je sedeo nasuprot mene. Oborene glave, pio je svoje pivo, uživao u samoći dok je u spretnim prstima vrteo neupaljenu cigaretu. Čitao sam ga izdaleka, dok sam čekao krčmara. Pokušao sam da upadnem u njegov tok misli. Da, često to radim. On mi je izgledao kao muzičar. Ne pevač. Možda čak i ne svira nijedan instrument, ali diskretnim pokretima glave je pratio tihu muziku u lokalu. Možda je radio kao DJ. Možda su njegove misli u tom trenutku glasile ovako:
-Sećam se ove pesme, još pre tri godine sam je pustio u klubu. Šteta što te večeri nije bilo gotovo nikoga da je čuje. Samo ja za pultom, drugar radi u šanku, i jedan lik, sa devojkom. Pojačaću malo muziku, sad ide najbolji deo. Dečko počinje da priča sa šankerom. Možda se znaju. Devojka se smara. Počinje da đuska sama. U redu je, dušo, puštam muziku samo za tebe. Šta bi ti se svidelo posle ove pesme? Nešto laganije. Hoću da te vidim kako njišeš kukovima. Tako je,lutko. Ovaj prelaz nećeš ni da čuješ, samo ćeš ga osetiti u glavi, sićiće ti niz kičmu, do stopala. Opuštaš se, to mi se sviđa. Pusti dečka, priča sa konobarom, ne obraća pažnju na tebe. Zato imaš svu moju pažnju. Pesma se bliži kraju, ubacujem nešto malo jače. Ona ne prestaje da se njiše. Sklapa oči. Odlazi na neko drugo mesto. Ja je pratim. Ne- ja je vodim tamo. Ritam se kreće kroz nju, poput struje, poput energije koja je napaja. Ne smem sada da stanem. Pojačavam basove. Ona se okreće. Sada mi je okrenuta leđima. Rukama se drži za ivicu šanka, pogled oboren, glava se njiše. Sledeća pesma. Nema stajanja. Isti ritam, provokativni vokali. Ona prolazi prstima kroz dugu kosu. Polako. Ruka se spušta niz vrat, preko grudi i stomaka, i završava na butini. Ne prestaje da se kreće. Osećam da polako počinjem da upravljam njome. Ili ona vuče moje konce. Ne znam, ali ne želim da ovaj ples stane. Pojačaću još malo. Sledeća pesma. Mora da bude savršena. Počinjem da se znojim, osećam vrućinu. Hladno pivo je pored mene ali ga ne vidim, kao da ne postoji. Ništa ne postoji, sem mene i nje. U ovom mračnom lokalu, u ovom trenutku vreme je stalo. Zavodljiva melodija je jedina veza između mene i nje, i ta veza je svakim taktom sve jača. Podigla je kosu obema rukama, zabacila glavu i okrenula se tako izazovno, u savršenoj sinhronizaciji sa muzikom. Ne mogu da joj uhvatim pogled u mraku, ali tako je bolje. Vidim je gotovo kao senku, kao nestvarnu vilu. Kao Asku koja igra za svoj život. I zaista tako izgleda. Svaki pokret je apsolutno iskren, vidim da u potpunosti uživa a ja je vodim. Brišem znoj sa čela, tražim sledeću pesmu. Srce mi bije jače od basova iz velikih, prašnjavih zvučnika. Hvatam sebe kako paničim, jer sam upravo shvatio koliko pažljiv moram da budem, koilko malo treba da ove čini puknu, da se u svakom trenutku ona može trgnuti, kao iz transa. Još jedan idealan prelaz- ona nastavlja da igra. Veza je gotovo erotska. Čista energija dva bića koje spaja trenutak. Neprocenjivo. Više i ne brinem. Ponovo brišem znoj sa čela. Njeni pokreti me hipnotišu, zato ne smem da je gledam predugo. Smanjujem malo muziku, da bih pojačao na sledećem refrenu. Predviđam svaki njen sledeći pokret. Već je poznajem. Do srži. Osećam da i dalje igra sklopljenih očiju. Da ne razmišlja svesno o pokretima, da je muzika nosi, da je daleko, daleko. Osećam da mi veruje, da mi dozvoljava da je vodim kroz ritam, dok sebi daje oduška, i da joj tada niko drugi nije bitan. Samo muzika. Samo ja.
- Hajde, idemo!
Dečko je uhvatio za rame pružajući joj jaknu. Ona se trgla, pogledala ga kao da ga prvi put vidi, i već sledeće sekunde su bili na vratima.
- Čuješ, ludače, idemo.
Podigao sam pogled i video krčmara. Završio je popis, i bili smo spremni za pokret.
- Šta si se izgubio, gledaš me kao da si pao s Marsa?!
- Ma, ništa... Napio sam se, brate, otiš'o sam u pičku materinu.
Pogledao sam nasuprot sebe, u pravcu mladića, i video samo veliko ogledalo.
Нема коментара:
Постави коментар