Baksuz

A morao sam sinoć da kenjam kako će sutra osvanuti noi dan. Lep, sunčan, kao iz bajke. Sve će ići po mojim planovima, kao da se tu samo ja pitam... do mojega. Baksuz sam, največi na svetu. Ustao sam kao jeban, i to ne dobro jeban, nego jebuckan, ćisto da ne mogu ni da zaspim ni da se odmorim. Ceo dan padala ova kurčeva kiša, dolazim u crkvu kod keve, a tamo je izgleda neko ukrao česticu Svetih Moštiju. Neću ni da ulazim u detalje koliko je to nenormalno, jedino me je tešilo to što je blagajna na pozorištu radila, razmišljao sam da ću sa zadnjih 200 dinara koje imam u životu moći da kupim kutiju pljuga i dve ulaznice za dobru predstavu. Odvukao sam se pešaka kući, da bih uštedeo 50 kinti, klopao, sredio se i pešaka vratio u grad. Pravac teatar. Kultura! Zabava! Tuki! Blagajna ne radi! Frtalj do četiri, predstava počinje u četiri, a šalter urednio zatvoren, sve sa ceduljom , da rade od 10- 12 i 18- 20. Počinjem da smišljam psovke koje bi kanalisale frustraciju, kada se , srećom, pojavljuje teta koja prodaje karte. Dobro je. Nisam zvao kompadre-a sa kojim sam trebao da gledam predstavu, ali nije frka, ja sam tu, stvari kreću na bolje. Nailazi drugar sa ženom. Prijatno iznenađenje. Dobra vest. Predstava uskoro počinje, ulazimo i smejemo se tokom cele predstave. Dobar provod. Već sam lepo raspoložen. Žurim na kafu, u 6 mi počinje neko sranje u stranci. U pabu dva poznata lika: krčmar i Zvezdaš. Pije se kafa, igra pikado, gubim, ali se smejem. Pijem na recku. Zadnjih 50 kinti nije dovoljno ni za kafu. Izlazim, žurim na sastanak, zvoni mi telefon. Stranački drug „Drug“ me zove. Šta će sad on, koji qrac!?
-Alo?
- Halo, Bojane? Samo da te pitam, sutra je u hali „Jezero“ koncert Ace Lukasa, da li bi nam ti pomogao kao konobar, za dnevnicu od 1.500 din?
Ja zevam kao šaran niz Glavnu ulicu...
-Halo, Bojane?
- Da, da... Kad i gde? Jedino sam uspeo da prevalim preko sekutića.
-Čućemo se sutra oko 3 popodne, ali mi reci da li da računam na tebe?
-da da, dolazim sigurno. Prekidam vezu, i smejem se kao lud. Stižem u stranku. Pozdravljam se sa predsednikom gradskog odbora, i još nekim „faktorima“ kao sa najrođenijima. Sav sam pun sebe. Sastanak se zahuktava. Ja izlazim praćen pogledima 500 ljudi, svi su me videli. Boli me... žurim na čas. Tamo RAZBIJAM! Vraćam se u pab. Igra se pikado. BLISTAM! UBIJAM! Više ne znam zašto sam bio besan kao ris ceo dan. Kiša može da pada celu godinu, jebe mi se. A, da! Ipak sam gledao TV, i to direktan dijalog sa Asimanijom, Drugim svetom, ali o tome sutra.