Slava

Danas sam opet glumatao neko mudo po stranci, svi se oduševljavaju kako radim to što radim, dalje- ceo dan čitam komentare na blogu gde mi svi poručuju da sam odličan, samo da nastavim, I provaljujem sebe već neko vreme unazad, počinjem da uživam u tome. Mislim, uvek mi je prijalo kada neko za neki moj plakat, slogan, miks ili prezentaciju kaže da je dobra, ali ovo je DROGA! A svi koji me znaju će reći da sam zakleti protivnik droga. Oni koji me BAŠ dobro znaju će reći da je to što sam rekao pre 3 sekunde sviranje qrcu, ali nema veze, nisam osoba koja potpada pod zavisnosti lako, zato sam osmislio igru. Imam 4-5 čitaoca. Na internetu. Internet je slobodan medij, za razliku od , recimo televizije. Zato Ga volim. Ok, ja sam te čitaoce našao na internetu, ali ja ne želim da Oni (odnosno baš TI) budu samo „čitaoci“. Hoću da mi budu prijatelji, sa kojima mogu da razgovaram, makar samo na ovaj način. Srećan sam što sa većinom od Vas mogu da pričam i uživo, ali „Ilegala“ nije jednosmerni medij u mom vlasništvu. Osmislio sam tu reč i čitav koncept još 2004. i danas ona nije to što sam želeo da bude. Stoga Vas pozivam, ne, MOLIM da mi pomognete da budem bolji pisac, da stvorim zabavniji servis, da Vas jednostavno uključim u neku priču koja zbog Vas uopšte i postoji. Pomenuo sam igru. Evo je. Pravila su sledeća:
- Imate stranice http://compadrekg.blogspot.com/ ; i http://ilegala.wordpress.com/ .
- Pričao sam o vojsci, vampirima, vanzemljacima, aci lukasu, mačkama, kučkama, PMS- u , SMS- u , fejsu spejsu depresiji, Japanu, časti itd. Nema više vijuga koje nisam silovao da bih iskopao par rečenica kojima bih Vam priredio par minuta zabave. Sada mi teba Vaša pomoć.
- Želim da se registrujete na neki od gorepomenutih servisa, i ostavite komentar ili kraći sastav na temu „Da sam čarobnjak...“
- Tema mi je pala na pamet u trenutku dok sam pisao ovaj blog, tako da imate pravo da Vam se ne dopada.
- Naravno, nemate pravo da iskulirate ovu temu jer, tu je kvaka, ja neću ništa pisati dok ne dobijem 6 sastava, blogova ili komentara od najmanje 10 rečenica na datu temu.
- Ne, ne šalim se, nije prvi april, i nije fora. Kontam, ako niko od mojih 5-6 čitalaca ne želi da se igra pisca, ako nema 5 minuta za mene, čemu moje bdenje iz noći u noć da bih smislio nešto što nikoga ne zanima.
- Pravila igre su, nadam se, jasna. Kada na fejsu, blogeru ili wordpress-u budem imao po najmanje 10 rečenica od najmanje 6 različitih ljudi, igra se završava.
- Nije takmičenje, ne ocenjujem sastave, nema nagrade, nema letovanja i stanova, jednostavno želim da Vas uključim u moj svet „ilegale“, želim da pustite mašti na volju, da zaboravite na sve, samo zamislite čarobni štapić u svojoj ruci i mahnite njime.
- Ovo ne sme da Vam bude obaveza. Odmah obrišite ovu stranicu iz browsera ako ne želite da napišete ništa, jer ni ja neću pisati ništa dok ne dobijem od svojih prijatelja sa druge strane monitora nešto zauzvrat.
- Da bi igra bila poštena, ja ću prvi napisati svojih 10-ak rečenica na datu temu. Ako Vas priča ponese, molim Vas, ne stajte na desetoj rečenici. Nastavite, dajte mi Vaš tok misli, pustite reči nek teku, osećaj je dobar, verujte.
- Nadam se da ćemo se skoro videti, ali znate šta je rekao onaj narkos iz skupštine: Od Vas zavisi!



Da sam čarobnjak...

E, da sam čarobnjak... koliko puta sam u sebi rekao tu rečenicu dok mi je trajalo školovanje। Sada stojim u gomili diplomaca koji, poput mene, čekaju da dobiju svoj štapić i šiljatu kapu, i po prvi put se nazovu majstorima magije। Zaista, školovanje mi je jako brzo prošlo, svi oni sati koje sam proveo bubajući latinske formule, i kodekse časti, su negde daleko, samo trenutak u skoroj budućnosti kada će prozvati moje ime, kada ću se popeti na binu, samo on se računa। Jedva čekam, iako ne znam šta me čeka posle toga. Mogu da pretvorim kamen u hleb, tako da me nije strah od gladi, govorim jezike svih životinja, pa ću uvek naći neku jazbinu u kojoj ću se sakriti od kiše i snega. Ali, šta ću sa ljudima. Čujem da jedni drugima drobe lobanje oko bezvrednih metala poput zlata. Da znaju da ga mogu stvoriti od zemlje, verovatno bi i mene mučili dok im ne odam tajnu. Kloniću se njih, mada ih žalim više nego što ih se bojim. Oni magijom nazivaju to kada lekovitom travom izlečim kugu, ali prava magija je izlazak sunca, ljubav između muškarca i žene, miris prvog cveća posle duge zime... uostalom, za koji trenutak ću postati samo bedni čarobnjak u službi prirode, ali pravi čudotvorac može postati samo onaj ko to zaista želi. Uh, zovu me na binu, idem odmah da primim svoje simbole moći, ali videćemo se sigurno, na ulici, pijaci, gdegod... nećete me prepoznati, ali ja sam uvek tu, uvek spreman da mahnem svojim štapićem, i oteram demone i trolove. Abrakadabra.

Kratka priča 5

Evo, opet sam sedeo na prozoru do 2 ujutro. Jeste, imam krzno, ali osećam kad je zima, nisam lud. Čekao sam Bojana. I evo, vidim ga, klati se uz ulicu, polako. Alo, brže, smrzoh se ko mačka. Konačno stiže, i pušta me unutra. Hvala lepo. Ne volim da ga zovem „gazda“. Koji je on meni gazda, kad ja idem gde hoću i kad hoću. On mora da ustaje da mi otvara vrata, tko da sam ja njemu više gazda nego on meni. Jednom se pravio lud, nije hteo da me pusti napolje. Tako sam mu se usrao u sobi, da mu više nije palo napamet da me ignoriše. Doduše, pametna je on živuljka, uvek zna kada sam gladan. To je gotovo uvek, ali nema veze. Ja samo sednem ispred frižidera, i pozovem ga par puta- on dolazi. Nešto viče, galami, ponekad me čak i šutne, ali ne jako. Nema veze, trpim ja ako posle toga u mom pravcu doleti viršla, sardina ili čvarak. Šta ćeš, slabiji sam. E, kad se naklopam sit, najviše volim da legnem na stolicu pored šporeta i zadremam, a bogami, ponekad pravo zaspim. Onda on dođe, pomazi me jednom, ja počnem da predem i on ode. Ponekad se nađe neki krš na stolici, ali on to sve posklanja, da se ja popnem. Ma, tretira me super, nemam na šta da se žalim. Ponekad bih voleo da me malo češka, pa pokušavam da mu sednem u krilo, ali me uvek odgura – i ja to poštujem. Ne smara ni on mene kada ja spavam (a to je prrrrrrilično često). Mada brine me to što ima probleme sa intimnošću, ona plava devojka koja me zove sa: „Dođi“ kao da sam kuče, često pokušava da me kopira i ogrebe se za češkanje kod Bojana, ali prode isto kao i ja. Sreća njegova što imam mačije živce, pa me to ne pogađa mnogo, ali ona možda i nije tako strpljiva. No, dosta o njoj, hoću da pričam o sebi.
Svi misle da sam obična lenština, ali ne razumeju da sam već u kasnim pedesetim, ili u ljudskim godinama, guram osmicu. Ne može mačak tek tako da dođe do penzije. Treba naći ljude sa kojima se može živeti. Nisu svi kao Bojan ili... Bilja! Da, tako se zove. Elem, pričali su mi drugari kako su neki njihovi rođaci stradali od loših ljudi. Hiljadu puta su i mene dečurlija gađala kamenjem, ali ja sam brz. Bežim, čim vidim čopor dece. Pitam se kakvi će ljudi postati od njih. Ja im nisam ništa učinio. Ne mrzim ih, zašto onda oni mene mrze!? Ali to je samo jedna opasnost po moje krzno. Treba naučiti i ono što se zove „Brrrrrrrrrrrmmmm!“ Ogromna netalna kutija koja juri brzo po putu, a ljudi izlaze iz njega. Preko jedne moje devojke je prešao jedan brrrmmm, i ono što je ostalo na putu nije više bila moja devojka. Samo deo njenog krzna je ostao, ona je verovatno otišla na bolje mesto. Ali ne brinem za nju, uvek se nađe druga mačka. Februar je bio dobar, ne žalim se. Sad sam miran do sledeće godine. Uf, još jedna stvar koju ne volim su psi. Kerovi, kučići, džukele... Ne marim da ih vidim, a i kada ih čujem u daljini, naježim se. Zašto nas toliko mrze!? Mora da su primetili koliko smo bolje životinje od njih, pa su ljubomorni kao psi. U kući sam miran, samo par stvari me izluđuju. Usisivač, fen i dezodorans. Te tri stvari prave takvu buku da moram da bežim čim vidim Bojana da se hvata za njih. Garantovano služe samo da bi mene izluđivale. Malopre me je zveknuo između ušiju, još mi zuji u glavi, ali zaslužio sam. Popeo sam se na sto a znam da to ne smem. U moju odbranu- mislio sam da me ne vidi. Više neću. Do sutra.
Uff, od ovoliko priče mi se prispavalo. Mislim da ću malo da liznem dupe, pa na spavanje. Kako ja uživam u penziji, svaka mi čast. Prrr, prrrr, prrr...

Bušido

Ne volim da kasnim, ne volim da čekam, ne volim da me čekaju. Mada, shit happens. Juče sam kasnio na čas, pa sam žurio, trčao i kršio sve pred sobom. Dok sam pretrčavao na diskutabilno zelenom svetlu na semaforu, pogled mi se zauststavio na igraonici. Klinci pikaju kanter, krv pršti, znate već. Razmišljam nešto- zadnji put sam igro kanter pre 3-4 godine. Možda i više. U društvu smo imali lepu tradiciju da se, preko zime, nadjemo par puta nedeljno u igraonici, i prosipamo mozak jedan drugome. Onako viteški. Časno. Uvek je bilo dobro zezanje, i svi smo iz igraonice izlazili nasmejani, bez obzira ko je popio koliko head- shotova. Onda su nam klinci ubili zabavu. Banula ekipa pre- adolescentskih virtuelnih delikvenata, sa svojim čitovima, šiframa, tajnim oružjima i piskavim glasićima, i jebali nam kevu kevinu. Ubiše Boga! Kada smo insistirali da se ne koriste čitovi već moto „neka pobedi bolji“, oni su uzvratili motom „ko vas jebe, koristite čitove i vi!“ i to je fer, mada će Vam svaki samuraj i ronin reći da kodeks časti- Bušido jasno kaže: Bolje časno umreti, nego nečasno živeti. Posle par takvih partija, više nismo kročili u igraonicu. Nešto razmišljam, Ahil i stotine hiljada Grčkih ratnika su pošli u Troju, da časno poginu, i tako uđu u istoriju kao heroji. Srpski vitezovi su svoje Svete kosti ostavili na Kosovu Polju, samo da bi ih generacija pre naše poklonila istim Arnautima koji su te kosti lomili, i tu krv prolili. Sad sam tužan. Razmišljam o evoluciji časti. Homo habilisi su se mlatili toljagama po glavama, nema laži nema prevare. Onda je jedan evoluirao, i izmislio mač. Drugi luk i strlelu, treći samostrel, četvrti barut, peti atomsku- jebenu- bombu, šesti internet, sedmi... ufff, ničeg goreg ne mogu da se setim. E, tu su svi heroji, svi su u pravu, svako može da vređa ostale koliko želi, svi su pametni, svi su zgodni i lepi, omiljeni u društvu sebi sličnih. Pedofili love decu, trlovi troluju, hejteri hejtuju, spameri spamuju, a pirati ... pa pustite mene, nešto drugo htedoh reći. Čast je malo zaboravljena vrlina u nas, pogledajte politiku, estradu, televiziju... Interes, pobeda ili bilo koje drugo trenutno zadovoljstvo dolazi pre fer- pleja, poštovanja, dostojanstva. E, otprilike na toj misli sam stigao na čas, pa sam prestao da razmišljam o ovoj temi. Da, stigao sam na vreme. Ne volim da kasnim, to nije... pa časno.

Sajonara pameti

Japanci veruju da onog ko provede prolećni dan pod drvetom trešnje očekuje zdravlje, dobra sreća i prosperitet. Gotovo da mogu da zamislim starca koji,pod trešnjom, jede pirinač i suši, dok se njegovi unučići igraju u dvorištu. Divan, vedar dan u oblasti Fukušima. Ništa ne nagoveštava da će tog 22. marta ovu zemlju pogoditi najveća katastrofa, još od Trumanove „dostave demokratije“ od 18-21 kilotona. Zemljotres, cunami, nuklearna katastrofa. Zauvek će u istoriji ove velike zemlje „malih“ ljudi 22 mart biti upisan kao najteži dan u novijoj istoriji. Sad mi je malo krivo što sam rekao da si Japanci mali ljudi. Stavio sam navodnike, i sve to, ali opet mislim da sam učinio nepravdu. Pričao sam sa doktorom u pabu, neposredno posle ove katastrofe. Prepričao mi je vest, koju je video na nekoj stranoj televiziji, ili internetu. Spasioci su, pre nekoliko dana, u sklopu akcije raščišćavanja ruševina, u jednoj samousluzi pronašli 40 jena, i rukom pisanu poruku:

Došao sam u Vašu radnju, jer su mi trebale dve boce vode. Pošto nikoga nije bilo na kasi, poslužio sam se sam, a novac Vam ostavljam ovde. Imate i moje podatke na kraju poruke, ako bude nekih problema. Neka hiljadu ždralova donesu sreću Vama i Vašim porodicama I neka nam se samo dobre stvari dešavaju. (Ichigan to natte, koko made moritatete, jibun no koto no yo ni ureshiku omotte imasu.)

Divna,ljudska priča o vaspitanju i mentalitetu naroda koji neće da zajebe svog zemljaka jer tako podriva svoju ekonomiju, samim tim i sebe, navlači gnev Velikog Duha, karme ili čega god na sebe, u stvari ima milion reči da opravdam ovakvo ponašanje, samo mi nije nije jasno zašto to nije najnormalije i u „zemljama zalazećeg Sunca“. Čitao sam nešto o njihovoj produktivnosti- niko im ne uskraćuje pravo na štrajk, ali oni sve štrajkove sprovode u pauzama rada. Ako bi obustavili rad, makar i na sat, produktivnost bi opala, manje proizvoda bi izašlo na tržište, samim tim bi bili na gubitku. U njihovim malim žutim glavama to ima dosta logike. Da li bi taj model mogli da primenimo ovde (boring wife- pssst! Ovo je retoricko pitanje.) Maleni divovi se još nisu oporavili od prvog udarca, a nebo je prosulo još sranja po njima. Danas je zabeležen novi potres od 7 Rihtera. Televizije ne prestaju da govore o naporima ljudi da se vrate na noge, ali najviše me je zadivio optimizam jedne devojčice koja se sa osmehom zahvalila svima na ukazanoj pomoći i solidarnosti,uz zavet da će izgraditi još lepšu i bolju naciju. Rotirajmo sada globus na Srbiju, i kalendar na 30.11.2010. Zemljotres od oko 5 Rihtera je pogodio Kraljevo. Vesti su danonoćno izveštavale o crnom bilansu povređenih i poginulih, preduzete su i konkretne akcije za zbrinjavanje onih čiji su domovi uništeni, sredstva su se prikupljala preko žiro računa, a veliki broj javnih ličnosti je dao svoj doprinos u novcu ili na bilo koji drugi način. Vojska, studentarija i dobrovoljci su hrlili u Kraljevo da pomognu kako mogu i koliko mogu, svojjim zemljacima u nevolji. Čak su i političke stranke stavile svoje interese po strani, dok se grad ne obnovi u meri da može da funkcioniše. Skoro da mi liči na Japan. Nije bilo lopovluka, otimačina, praznih obećanja, nerazumevanja. Odlično. Prosto malo čudno da se tako nešto desi u Srbiji. Ne zamerite, volim ovu zemlju koliko je bilo ko voleti može, a evo ga rezime. U nedelju, 10.04.2011. je troje ljudi prevezeno na intenzivnu negu. Dobili su teže telesne povrede na skupu podrške narodu Japana gde su se delile sadnice trešnje. Izgaženi su, išutirani, od strane svojih sunarodnika koji su samo želeli da dođu do svoje sadnice trešnje. Podestiću na verovanje naroda Japana sa početka ovog unosa. Svako želi sreću i prosperitet svojoj porodici, zato zameram Vladi Srboje što nije nabavila 6.000.000 sadnica. Za svakoga od nas. Ne bi bilo guranja i stampeda. I svi bi bili srećni.

Suma sumarum, ne znam koliko će Japanci biti ponosni što smo im pružili takvu podršku, da smo razvozili ljude sanitetima. Znam da se ja ne osećam naročito ponosno.

不尽 Compadre

Kratka priča 4

Kasno je i gotovo svi gosti paba su otišli drugde da gase svoju žeđ. Dok je krčmar pospremao sprat, ja sam ga čekao za šankom. Pogled mi se zaustavio na mladiću koji je sedeo nasuprot mene. Oborene glave, pio je svoje pivo, uživao u samoći dok je u spretnim prstima vrteo neupaljenu cigaretu. Čitao sam ga izdaleka, dok sam čekao krčmara. Pokušao sam da upadnem u njegov tok misli. Da, često to radim. On mi je izgledao kao muzičar. Ne pevač. Možda čak i ne svira nijedan instrument, ali diskretnim pokretima glave je pratio tihu muziku u lokalu. Možda je radio kao DJ. Možda su njegove misli u tom trenutku glasile ovako:
-Sećam se ove pesme, još pre tri godine sam je pustio u klubu. Šteta što te večeri nije bilo gotovo nikoga da je čuje. Samo ja za pultom, drugar radi u šanku, i jedan lik, sa devojkom. Pojačaću malo muziku, sad ide najbolji deo. Dečko počinje da priča sa šankerom. Možda se znaju. Devojka se smara. Počinje da đuska sama. U redu je, dušo, puštam muziku samo za tebe. Šta bi ti se svidelo posle ove pesme? Nešto laganije. Hoću da te vidim kako njišeš kukovima. Tako je,lutko. Ovaj prelaz nećeš ni da čuješ, samo ćeš ga osetiti u glavi, sićiće ti niz kičmu, do stopala. Opuštaš se, to mi se sviđa. Pusti dečka, priča sa konobarom, ne obraća pažnju na tebe. Zato imaš svu moju pažnju. Pesma se bliži kraju, ubacujem nešto malo jače. Ona ne prestaje da se njiše. Sklapa oči. Odlazi na neko drugo mesto. Ja je pratim. Ne- ja je vodim tamo. Ritam se kreće kroz nju, poput struje, poput energije koja je napaja. Ne smem sada da stanem. Pojačavam basove. Ona se okreće. Sada mi je okrenuta leđima. Rukama se drži za ivicu šanka, pogled oboren, glava se njiše. Sledeća pesma. Nema stajanja. Isti ritam, provokativni vokali. Ona prolazi prstima kroz dugu kosu. Polako. Ruka se spušta niz vrat, preko grudi i stomaka, i završava na butini. Ne prestaje da se kreće. Osećam da polako počinjem da upravljam njome. Ili ona vuče moje konce. Ne znam, ali ne želim da ovaj ples stane. Pojačaću još malo. Sledeća pesma. Mora da bude savršena. Počinjem da se znojim, osećam vrućinu. Hladno pivo je pored mene ali ga ne vidim, kao da ne postoji. Ništa ne postoji, sem mene i nje. U ovom mračnom lokalu, u ovom trenutku vreme je stalo. Zavodljiva melodija je jedina veza između mene i nje, i ta veza je svakim taktom sve jača. Podigla je kosu obema rukama, zabacila glavu i okrenula se tako izazovno, u savršenoj sinhronizaciji sa muzikom. Ne mogu da joj uhvatim pogled u mraku, ali tako je bolje. Vidim je gotovo kao senku, kao nestvarnu vilu. Kao Asku koja igra za svoj život. I zaista tako izgleda. Svaki pokret je apsolutno iskren, vidim da u potpunosti uživa a ja je vodim. Brišem znoj sa čela, tražim sledeću pesmu. Srce mi bije jače od basova iz velikih, prašnjavih zvučnika. Hvatam sebe kako paničim, jer sam upravo shvatio koliko pažljiv moram da budem, koilko malo treba da ove čini puknu, da se u svakom trenutku ona može trgnuti, kao iz transa. Još jedan idealan prelaz- ona nastavlja da igra. Veza je gotovo erotska. Čista energija dva bića koje spaja trenutak. Neprocenjivo. Više i ne brinem. Ponovo brišem znoj sa čela. Njeni pokreti me hipnotišu, zato ne smem da je gledam predugo. Smanjujem malo muziku, da bih pojačao na sledećem refrenu. Predviđam svaki njen sledeći pokret. Već je poznajem. Do srži. Osećam da i dalje igra sklopljenih očiju. Da ne razmišlja svesno o pokretima, da je muzika nosi, da je daleko, daleko. Osećam da mi veruje, da mi dozvoljava da je vodim kroz ritam, dok sebi daje oduška, i da joj tada niko drugi nije bitan. Samo muzika. Samo ja.
- Hajde, idemo!
Dečko je uhvatio za rame pružajući joj jaknu. Ona se trgla, pogledala ga kao da ga prvi put vidi, i već sledeće sekunde su bili na vratima.
- Čuješ, ludače, idemo.
Podigao sam pogled i video krčmara. Završio je popis, i bili smo spremni za pokret.
- Šta si se izgubio, gledaš me kao da si pao s Marsa?!
- Ma, ništa... Napio sam se, brate, otiš'o sam u pičku materinu.
Pogledao sam nasuprot sebe, u pravcu mladića, i video samo veliko ogledalo.

P (pobesneli) M (maks) S (sindrom)

E, Gibsone Mele, dobro svi ti žele! Ali nisam računao na to da ću na konto tvog hit filma da mračim o najvećoj katastrofi koja može da zadesi jednog homo sapiens sapiensa. Jeste, krediti su strašni, cunamiji su strašniji, atomske bombe su baba- roge, ali PMS... ufff... to je jedna od retkih stvari od kojih moja žena boluje, a ja patim. Prosto mi dođe žao što prilikom mog prevremenog rođenja nisam zadužio vaginu. Sa njom u paketu dolaze i mesečna odsustva pameti, višestruki orgazmi i produkcija malenih ljudskih biča. Ne, ja sam mesto toga zadužio mozak. On mi reguliše akcije, hormone, volju, cirkulaciju, emocije i život. Ja nemam mecu, ja nemam opravdanje. Ja ne krvarim, tako da ne mogu da izvodim besne vile i pripišem to jebenom estrogenskom molotovljevom koktelu. Ja sam dužan da budem na usluzi „lepšem polu“ koji može da svako sranje koje napravi da svali na PMS, da uživa u masaži stopala tokom trudnoće, i da zajebava ljude koji pokušavaju da ih vole čak i onda kada su nenormalne suprotno svim impulsima koje dobijamo iz svojih Bogom datih mozgowa. Htedoh nešto još reći, ali, ako se setim, dopuniću se. Uglavnom, ljudi: Čuvaje se PMS-a. To je neizlečivo. Poput alkoholizma kod ljudi. S tim što se PMS ponavlja svakog meseca. Odjava.

Masa u Lukasa

Znate šta ima novo? Bio sam na koncertu Coe Lukasa. Čekaj, čekaj, ne gasi blog odmah, bio sam u svojstvu proste radne snage! Striktno za pare. Pošten kao i svaka dobra kurva- ako klijent plaća mož' da radi šta 'oće. Sve u svemu zaboo sam šljaku da pojim fanove našeg omiljenog narkomana među pevačima, i najboljeg pevača među narkomanima. To mu priznajem. Ono što mu ne priznajem i ne praštam je to što je uspeo da dovuče 4500 duša da ga sluša, od kojih 4000 još nije steklo privilegiju da ih pubertet pusti. Mislim, ljudi, očekivao sam matorce, alkose, narkose, kamiondžije, sponzoruše, agrikole, ekskurzije iz domova za „odvikavanje“ itd, ali ih nisam dočekao. Kroz širom otvorena vrata hale „Jezero“ je nagrnula mladost, lepota i buduća inteligencija društva. Muškarci skockani kao za pričest, devojčice kao za mamograf. U ekstazi su stiskali svoje karte od 800 din, (za prave fanove, koji su imali privilegiju da omirišu Acin znoj iz prvih redova pred binom), ili 600 dinara za one koji ga ne vole baš toliko da daju dve moje dnevnice za tu privilegiju. Ali nisu oni ništa manje ispoštovani, naprotiv. Drugari koji su radili fan- pit su se, posle „spektakla“ hvalili kako je svako od tih fanova izašao lakši za par crvenih novčanica, što zbog prenapucanih cena, što zbog sevdaha u kome su konobare čašćavali poput kumova. Ne isplati se biti svačiji „fan“. Zato su moje ovce za šišanje prošle mnogo bolje. Prvo – i nisu bile ošišane sa moje strane. Plaćali su 130-160 din za pivo ali to i nije mnogo. Onaj ko je imao nesreću da ne pije alkohol očigledno i ne treba da bude tu, pa su čike iz organizacije vodeći se logikom: Ovde si došao da NE piješ, mamu ti tvoju, 'oćeš đus i enerdži!? Plati 140 kinti pa pij kol'ko 'oćeš. Druga stvar- imali su dobre konobare. Igrom slučaja sam šank delio sa mlađim Rastafarijancem, posao je išao bez problema što se kolegijalnosti tiče, ali tribine! Majko moja, Miro. Partizan da dođe da igra- ja više ne stupam na njih. Guranje sa mladim damama koje u euforiji bacaju bruseve, tange, a bogami i domaćinke, mi nije bio najteži deo posla. Trčanje sa punim ajncerom piva (koje nisam smeo da liznem prim aut) nije to što je prepunilo čašu. Stepenice su me tukle, ali ne i dotukle. Ono što će mi ostati kao gorak ukus u vezi prošle večeri je bombardovanje. Pre 70 godina su nas Nemci zasuli bombama, ali se zemlja oporavila. Sinoć su deca bila bombardovana samosažaljenjem, psovkama, mizantropijom, mizogenijom, malodušnošću, sugerisanim nasiljem, nižim vrednostima... Generacija koja dolazi neće imati snage da gradi svoj svet, a onaj koji će ostati iza starijih im sigurno neće biti dovoljno dobar. Vidim ih kao četrdesetogodišnjake, u istoj toj Sali, kako uz neko drugo kopile, ponavljaju reči pesme „sečem vene čašama od stakla“ ili refren „ubiću te kurvo, sakrila si drogu!“. Fuj.
A šta vi mislite o svemu tome?

Baksuz

A morao sam sinoć da kenjam kako će sutra osvanuti noi dan. Lep, sunčan, kao iz bajke. Sve će ići po mojim planovima, kao da se tu samo ja pitam... do mojega. Baksuz sam, največi na svetu. Ustao sam kao jeban, i to ne dobro jeban, nego jebuckan, ćisto da ne mogu ni da zaspim ni da se odmorim. Ceo dan padala ova kurčeva kiša, dolazim u crkvu kod keve, a tamo je izgleda neko ukrao česticu Svetih Moštiju. Neću ni da ulazim u detalje koliko je to nenormalno, jedino me je tešilo to što je blagajna na pozorištu radila, razmišljao sam da ću sa zadnjih 200 dinara koje imam u životu moći da kupim kutiju pljuga i dve ulaznice za dobru predstavu. Odvukao sam se pešaka kući, da bih uštedeo 50 kinti, klopao, sredio se i pešaka vratio u grad. Pravac teatar. Kultura! Zabava! Tuki! Blagajna ne radi! Frtalj do četiri, predstava počinje u četiri, a šalter urednio zatvoren, sve sa ceduljom , da rade od 10- 12 i 18- 20. Počinjem da smišljam psovke koje bi kanalisale frustraciju, kada se , srećom, pojavljuje teta koja prodaje karte. Dobro je. Nisam zvao kompadre-a sa kojim sam trebao da gledam predstavu, ali nije frka, ja sam tu, stvari kreću na bolje. Nailazi drugar sa ženom. Prijatno iznenađenje. Dobra vest. Predstava uskoro počinje, ulazimo i smejemo se tokom cele predstave. Dobar provod. Već sam lepo raspoložen. Žurim na kafu, u 6 mi počinje neko sranje u stranci. U pabu dva poznata lika: krčmar i Zvezdaš. Pije se kafa, igra pikado, gubim, ali se smejem. Pijem na recku. Zadnjih 50 kinti nije dovoljno ni za kafu. Izlazim, žurim na sastanak, zvoni mi telefon. Stranački drug „Drug“ me zove. Šta će sad on, koji qrac!?
-Alo?
- Halo, Bojane? Samo da te pitam, sutra je u hali „Jezero“ koncert Ace Lukasa, da li bi nam ti pomogao kao konobar, za dnevnicu od 1.500 din?
Ja zevam kao šaran niz Glavnu ulicu...
-Halo, Bojane?
- Da, da... Kad i gde? Jedino sam uspeo da prevalim preko sekutića.
-Čućemo se sutra oko 3 popodne, ali mi reci da li da računam na tebe?
-da da, dolazim sigurno. Prekidam vezu, i smejem se kao lud. Stižem u stranku. Pozdravljam se sa predsednikom gradskog odbora, i još nekim „faktorima“ kao sa najrođenijima. Sav sam pun sebe. Sastanak se zahuktava. Ja izlazim praćen pogledima 500 ljudi, svi su me videli. Boli me... žurim na čas. Tamo RAZBIJAM! Vraćam se u pab. Igra se pikado. BLISTAM! UBIJAM! Više ne znam zašto sam bio besan kao ris ceo dan. Kiša može da pada celu godinu, jebe mi se. A, da! Ipak sam gledao TV, i to direktan dijalog sa Asimanijom, Drugim svetom, ali o tome sutra.

TELE- BEEFING

Uf, sa kakvim sam zadovoljstvom pet puta danas ugasio TV. Tog ubicu vremena stvarno ne gledam, ali je skoro uvek upaljen. Tiho, kao kurva gori kilovate, i služi čisto kao „background noise“, ali ne dobija minut moje pažnje, sem kada su na ekranu „Partizan“, Sundjerbob ili eventualno neke vesti. Svaki dan mi počinje istim ritualom: ustajanje, paljenje TV-a, šporet, kafa, laptop, muzika, Yahoo- mail, kafa, klopa, neke vesti, šetnja kanalima i dugme OFF. Danas je to dugme radilo 5 puta. Čudo jedno koliko sranja nam se servira kroz TV. I koliko sam ih progutao do sada, nevoljan da prekinem čini jednostavnim gašenjem prijemnika. Malo kada razmislim, cela ova stvar malo podseća na Odiseja i pesmu Sirena. Ne smemo,samo, zboraviti da su one mornare mamile na oštre stene. Što se mene tiče- prekosutra je DERBI, do tada se ovo čudovište sigurno neće paliti. Lepo je vreme, idem do pozorišta, do stranke, na čas... možda i završim knjigu koju sam počeo da čitam pre deset dana. Ma radiću šta hoću, TV mi više ne upravlja slobodnim vremenom ni raspoloženjem!!