Prvi susret sa vampirom

Te noći sam zaglavio u pabu malo duže nego obično. Kada sam već treću čašicu deda Mikine rakije slučajno prosuo po šanku, konobar me ljubazno upita:
- Brate, pijan si. Da ti pozovem taksi?
- Ne! Obrecnuo sam se. - Idem peške, da se provetrim malo... Pogodio sam vrata, i krenuo niz glavnu ulicu. Decembarska kasna noć je tek pre nekoliko trenutaka postala decembarsko rano jutro. Začudo, po ulicama okovanim ledom nije bilo nikoga. Sablasno tih, grad je spavao, a ja sam se gotovo teturao prkoseći alkoholu i ledu. U glavi nijedne misli, u džepu ni dinara, u paklici još dve cigarete. Dah mi se ledio, ali nisam osećao hladnoću. Gazio sam mehanički i nisam ni primetio da sam prešao gotovo pola puta kada sam iza sebe čuo dubok glas koji me uplaši:
-Šefe, ideš naviše?
Okrenuo sam se, i video mladića neobične frizure u crnom kaputu kako puši cigaru, naslonjen na zid trošne kuće pored puta. Poslednja ulična svetiljka je ostala daleko iza mene,pa nisam mogao rasaznati da li poznajem misterioznog stranca ili ne. Nikoga nije bilo u blizini, da, govorio je meni.
-A? Rečito sam se upustio u komunikaciju. Ništa nije rekao, bacio je pikavac, krenuo prema meni i dao mi znak rukom da krenem. Lakše reći... Klatio sam se u mestu još par sekundi, a onda požurio da ga stignem.
-Brate, jel se mi znamo? Pitao sam, više kao provokaciju nego iz radoznalosti.
- Ne, "brate", kiselo odgovori on - Mrzi me da idem kući sam.
- Ok, aaaaa.... Ko si bre ti?
- Ja sam vampir.
- Važi , ja sam klikop... kliklop... ki... Zbunih se malo - Šta pričaš, bre? Kakav vampir?
- Znaš šta je vampir, valjda? Pijem krv, šetam se noću i živim 500 godina.
- Uff, jebote, baš večeras nisam poneo gloglov kolac, zaplitao sam jezikom.
- Ne pomaže to, rođače, misliš da bih ti dozvolio da mi priđeš i zabodeš motku u grudi?
- Ima logike, dadoh mu za pravo -A krst?
- To je u redu, gotovo nezainteresovano odgovori on - Ne može baš da me ubije, ali ne volim da ga gledam. Bežim, ne znam ni sam zašto.
-Aha, važi. Nadam se da nećeš meni da piješ krv, dobićeš trovanje alkoholom - okrenuo sam na zajebanciju, videvši da razgovaram sa ludakom.
- Imaš neko ime, ili da te zovem Vlad?
- Ha ha, Nasmeja se on -Vlada, rođače, Vlada, ali bio si blizu.
- Ja sam Bojan, i ne znam kako se razgovara sam vampirom. Bio sam začuđujuće uljudan, hoće to od rakije.
- Ma opusti se, i mi smo ljudi. Sigurno znaš još nekog od nas, ima nas na stotine samo po gradu.
-Ajde?! Pa vi se valjda krijete, jebemusve? Nisam hteo da mu protivurečim, želeći da vidim dokle ide njegova mašta.
- Ma ne, odmahnu on rukom - ista stvar kao sa masonima, samo zato što nas nema na Pinku, ne znači da se krijemo.
- Ono, jes, složio sam se - Ali ta cela priča "pijemo krv, koljemo ljude" se ne slaže baš sa ustavom.
- Izvini, zastao je za trenutak i preteći podigao prst, NIKADA nisam ubio, i nikada neću ubiti nikoga! Okrenuo se i nastavio da hoda dok sam ja ostao da stojim. Nije mi bilo svejedno.
NASTAVIĆE SE (odlomak iz knjige "koju niko neće pročitati")