Na mestu voljno!

-Dobar dan, ja sam...
- Znam te, sećam se. Sačekaj... Gospodine majore, na prijavnici je ovaj dečko što sam Vam rekao... Da, da. Poslaću ga. Razumem!
Vodnik se okrenu prema meni pružajući mi plastificiranu propusnicu sa natpisom "POSETILAC".
- Daj ličnu kartu, desetar će te otpratiti do majora.
-Za mnom - strogo reče desetar koji po godinama ne bi mogao biti mnogo stariji od mene.
Ćutke smo hodali nekoliko minuta kroz krug kasarne, susrevši se nekoliko puta sa starešinama čije činove nisam mogao da rastumačim, moj pratilac ih pravilno pozdravi, a i meni je malo falilo da salutiram. Stare navike nikako da riknu.
Kada smo došli do majorovih vrata, desetar mi se obrati:
-Znaćeš sam da se vratiš? I okrete svojim putem ne sačekavši odgovor. Pokucao sam i ušao u prostoriju zagrejanu starinskim kubetom u kome je pucketala vatra. Major je sedeo za stolom, okrenut leđima od mene tako da sam samo mogao da primetim sedu kosu, atletsku građu i dostojanstveno držanje ogromnog čoveka dubokog, prodornog glasa dok je grmeo na nekog preko telefona. Ne bih želeo da On viče na mene, to je sigurno. Zalupio je slušalicu i okrenuo se, drugačije raspoložen, kunem se da sam video iskren osmeh na njegovom licu oštrih crta.
- Pope, pa gde si, bre? Uzviknu on, stežući mi ruku kao najrođenijem. -E, neka smo i to dočekali! Treba, treba vojska da ima sveštenika, tako je bilo dok nam je Vojska nešto vredela. Od ovih psihologa, psihijatara nema ni go kurac,da ti ja kažem. Neće vojska da razgovara sa njima i kad imaju problem, da im se neko ne bi smejao.
Pričao je kao navijen, nisam želeo da ga prekidam, ali mi je bilo drago što sam naišao na čoveka sa kojim se slažem odmah na početku. Naglasak mu je malčice podsećao na čačanski ili užički, nisam bio siguran. Pokazao mi je rukom da sednem, što sam i učinio. -Jeste, jeste, Nastavio je on, Moj ispisnik se ubio na stražarskom mestu, niko nije mogao ni da pretpostavi, samo smo jedne noći čuli pucanj, i... Pogled mu je odlutao u stranu. Nije završio rečenicu, a ja nisam znao šta bih mogao da kažem. Ćutao sam stežući fasciklu sa diplomom, biografijom i drugim papirima koji bi mi trebalo pomoći da dobijem posao.
-Daj da vidimo šta to imaš! Prenuo se naglo, kao iz ružnog sna, vreovatno želeći da iz svesti otera sliku prijatelja oblivenog krvlju. Pružio sam mu svoj CV, ali je on video lice Hrista Pantokratora na mojoj diplomi, i pokazao prstom da želi prvo nju da vidi.
Nastaviće se... (odlomak iz knjige "Koju niko neće pročitati")