Triput dva’es.

E, dragi ilegalci, davno Vas nisam smarao svojim ličnim razmišljanjima. Ako ćemo iskreno, mnogi od prošlih mojih unosa i niu bili tehnički moji. Da, plagijator sam, pa šta? Pustio sam mom alter- egu da lupa šta hoće. Prosto, primakao sam mu tastaturu, i rekao- Lupaj Compadre, ionako niko to sranje ne čita. Vežbaj, kume. Jednog dana će ti vredeti. Ne znam da li je baš ova vedra noć taj dan, ali moj alter ego je dobio voljno. U ovoj hladnoj sobi smo trenutno samo ja i moj ego. A on je veći od obe ajfelove tvorevine. On je čvršći od Rokovog. On je spremniji za akciju od Bruta pred senatom. On je nahranjen pobedom. On je napojen suzama poraženih. On kuca ove redove koji će zlatnim slovima biti upisani u istoriji. Samo onaj ko ispuni svoj pakleni plan do kraja, može da zna u kom naletu endorfina sam užiovao. Samo osoba koja zaljkuči posao veka se može nadati da će njegova sreća trajati upravo toliko. Kada izazovu stanete na crtu, udahnete duboko i ispraznite um. Kada svoj cilj vidite u unutrašnjosti svojih kapaka kada sklopite oči, tren pre nego pustite ruku u putanju koju ste već videli u trenu najsmelije fantezije, i vidite svoj cilj ostvarenim, sekundu pre nego se ostvari... Master- cardu svaka čast, ali TO je neprocenjivo. Stan, rođendan, nula, veridba, drug, prijatelj... Kada se sve to poklopi... Ma džabe, ovo može biti samo jedan od onih dana koji mi pomažu da prebrodim one kada bih pucao sebi u medulu prolongatu. A u najavi mi je gomila takvih dana. Ovaj unos će mi biti podsetnik da se iza sunca iza koga je kiša, možda krije sunce. A vredi nadati se tome. Ako ne ogreje sutra, prekosutra zacijelo hoće. Ma i ako nikada ne ogreje, danas je blještalo.