Te večeri u pubu, ništa nije nagoveštavalo da će mi se život promeniti. Sve je bilo kao i obično, liga šampiona na velikom LCD TV-u, bučni gosti više mrze protivnički tim nego što vole svoj, parovi se štekaju na spratu gde se jedna kafa pije dva sata, strelice za pikado poput projektila seku gust dim cigareta na svojoj putanji do centra mete, krčmar se probija kroz gužvu noseći oznojene krigle svetlog piva čija se pena preliva preko ivice, imate sliku pred očima, jel da? Društvo za šankom je postajalo sve bučnije, utakmica se bližila kraju, smeh i galama je nadjačavala muziku iz namučenih zvučnika, a onda su se vrata otvorila, i u pub je ušao On.
Korpulentan mladić, blagih crta lica, očiju koje su pokazivale neizmernu mudrost i iskustvo. Upadljive pojave, mudrac je odmah privukao pažnju svih prisutnih, naročito posle glasnog komentara jednog od gostiju: „Zatvaraj bre ta vrata, smrzosmo se“. Kao da poseduje svo vreme ovoga sveta, novi gost je lagano zatvorio vrata za sobom, omerenim korakom u besprekornim italijanskim cipelama krenuo ka nama, i razvukao usne u prijateljski osmeh. Odložili smo strelice, i kao da uzimamo blagoslov od kakvog arhijereja smo stali u red da se prijateljski pozdravimo sa mudracem: „ Kako je, profesore?“ upitao sam ga, sa poštovanjem, kada sam mu stegao krupnu, toplu šaku. „Evo, pope, nije loše. Ti, si mi dobar?“ Iz svake njegove reči je isijavala iskrenost i odmerenost. „Evo, nije loše, sedi.“ Odmakao sam se od stolice, i ponudio mu je. Dalek put je prevalio, treba da odmori. Partija pikada je stala, i svi smo posedali da se okrepimo pićem, i popričamo. Tu smo bili svi- doktor, profesor, trojica konobara i ja. Čudna družina, ali eto nas, na okupu. Znamo se godinama, poštujemo se, družimo i pomažemo. Otkako ne radim, u džepu mi zjapi rupa poput gladne ale, no smatram da sam bogat jer imam ljude.
Nastaviće se... (oldomak iz knjige „koju niko neće pročitati“)
Нема коментара:
Постави коментар