Danas me je probudila poruka na telefonu. Nasilna melodija mi je razbila san tako silovito, da mislim da ću imati problema da zaspim i večeras. Žena mi javlja da stiže uskoro, da sam joj nedostajao i jedva čeka da me vidi. Skačem na noge. Imam taman dovoljno vremena da švalerku izbacim kroz prozor, sakrijem lisice, bičeve, provetrim sobu i bacim čaršave na pranje dok se njeno nasmejano lice ne ukaže na vratima. Ding – dong, stigla je. Iskreno sam se obradovao, neću da lažem, zagrlio je, i osetio se potpunim. Onako kako se mora osećati deo slagalice kada se uklopi sa drugim. Ispravno. Divno. Neprocenjivo. Vreme je stalo. Bla, bla... Kada sam je najzad pustio, među njenim torbicama, kesama i drugim asesoarima sam ugledao i zavijeni poklon. Za koga? Kome je rođendan? Šta sam zaboravio? Grozničavo sam preturao po podsvesti za relevantnim podacima Ne nalazeći ništa u memoriji što bi opravdalo potrebu za uzajamnim darivanjem, odahnuo sam i zaključio da je to verovatno neka nebitna sitnica za neku nebitnu osobu sa kojom ja nemam veze (što je i čini nebitnom, je li!?), a onda šok! Panika! Muzika iz „Psiha“! Ona poput zombija kreće prema meni sa poklonom, sa osmehom, a moj pogled preko njenog ramena fokusira zidni kalendar sa triput zaokruženim datumom, i sopstvenim naslovom „DAN ZALJUBLJENIH“. Aaaaaaa! Kako sam mogao da zaboravim? Amaterska greška! Neoprostivo! Uzalud se trudim da izgledam mirno, mišići na licu mi podrhtavaju, osećam to. Znam šta sledi. Poput iskusnog mornara, mogu da osetim oluju. I ne govorim o povetacu- brod se ljulja –morska bolest- oluji. Govorim o savršenoj – Hirošima – titanik – tornado u Kanzasu – oluji. Sirene u glavi pište: Ahtung, ahtung! Treba mi plan. Kupiću malo vremena, izvrdati dok mi ne sine spasonosna ideja, mada ne znam šta bi moglo da me spasi od nemimovne apokalipse. Propast! Premotavam film. Otkad smo zajedno, prve godine sam furao stav nezainteresovanog balkanca koji ženku radije nagrađuje pljeskom po guzi u prolazu nego sitnim znacima pažnje. Druge godine sam se ipak povinovao socijalnom protokolu i nehumanoj agendi prodavaca cveća, čestitki, čokolade, i ostalih džidža- bidža iz srca pakla. Treće se to već podrazumevalo, pa se nisam ni bunio. Četvrte sam protestvovao- nije pomoglo, ali nikada nisam dopustio sebi tu nesmotrenost da ZABORAVIM taj najsvetiji dan kada dvoje koji se vole imaju jedini legitimni razlog da se vole. Ambis mi se otvorio pod nogama, hladan znoj me oblio, u glavi mi je sevnuo čitav život, grč u stomaku me je naterao da se trgnem. Otvorio sam oči i video da se nalazim u krevetu. Telefon je zazvonio, pročitao sam poruku, žena mi se javljala da stiže. Par sekundi sam zbunjeno gledao po sobi, dok mi se kockice nisu najzad sklopile. To je bio samo košmar. Srce mi je i dalje lupalo, na samu pomisao da sam mogao da razočaram svoju dragu kucu- cicu- macu na današnji dan. Istrčao sam praktično u gaćama, kupio joj najslađu i najbeskorisniju zezalicu koju sam našao u prodavnici, i kao na iglama čekao da se pojavi na vratima. Najzad je stigla. Sav ponosan sam pojurio sa igračkom, poput debelog deteta prema kazanu sa vrućim čvarcima: „Vidi, ljubavi, setio sam se! Setio sam se! Srećan dan zaljubljenih!“ Kao da se malo uplašila moje mahnitosti, zastala je, pogledala me, nasmešila se i rekla:
-Meni je sa tobom svaki dan dan zaljubljenih. Dodji ovamo, ludače!
I poljubila me, nežno, kako samo ona to ume. Jeste, hteo sam da je zadavim kao pile, u trenutku-
ali kada sam izbrojao do 10, shvatio sam da sam dobio najlepši poklon ikada.
Srećan Vam dan. Samo dan, a vi se potrudite da ga učinite svojim praznikom. I sutra. I posle toga.
Jednom će ti prokleti cvećari morati da bankrotiraju.
Нема коментара:
Постави коментар