Vruskao. Da, to je prava reč. Sneg je vruskao pod mojim nogama, dok sam žurio da se sklonim sa februarske zime, u toplotu doma. Naravno, kuću koju sam zvao domom, sam shvatao kao bazu, onako kako je pamtim iz osnovne škole, kuća na promaji. Nikada se u njoj isam osećao kao u domu. Uvek je nnešto nedostajalo. Večeras je sve bilo na mestu. Večeras sam ušao na gajbu, opušteno, gotovo ponosno, svakako ucirkan, ali nikakosmoren, kao u većini slučajeva kada se u ovo doba vraćam iz grada.
Skontao sam da i ptice iz zlatnih kaveza imaju probleme. Jebiga, nisam to očekivao, niti znam zašto potencijalna tuđa nesreća čini moj život lakšim, ali neću da glumim majku Terezu i da se opirem činjenicama. U svakom slučaju, mislim da feniks može da se digne jedino iz pepela, i jedino kada lupiš u dno se možeš nadati uzlaznoj liniji. Mene, hvala Bogu, još mnogo deli od dna, tako da se nadam da nikada neću dotaći vrh.
Sve zavisi u kom se smeru kreces,samo neminovno je da zivot odvija u ciklusima, naizmenicnim periodima rasta i opadanja....to je i Njegoš davno zaključio...i jos mnogi i pre i posle njega...ali citiraću njega "čaša žuči ište čašu meda"... i obratno...gotovo je nemoguce ostati na sredini tog ciklusa, pa razmisli...da li si uopste živ ako si konstanto tu, na sredini izmedju vrha i dna?
ОдговориИзбришиDa li sam rekla sve baš onako kako sam htela? ne znam..
ali mislim da ćes razumeti..