Čoveku su se misli rojile u glavi brzinom za koju nije mislio da je ljudima moguća. Svaka nanosekunda je donosila novi lik, novu priču, novu sekundu života koju je već proživeo, možda je banalno reći- kao na filmu, ali slično tome. Tama pred očima, bol je davno prešao granicu izdržljivosti i prerastao u nešto drugo, nešto što nikada nije osetio. A onda... mir. Bestežinsko stanje. Prijatna toplota. Slike su prestale da se smenjuju. Poslednje čega se seća jeste lik njegove žene, koja ga sa suzama u očima, zove da se vrati u kuću, da razgovaraju o problemima. Nije želeo da razgovara. Želeo je da ode. Bilo mu je dosta svega. Sada je želeo da može da se vrati kroz vreme. Seo bi, i razgovarao bi sa njom. Rekao bi joj da je voli. Pozvao bi i ćerku. Izvinio bi joj se što je nije podržao kada je želela da se uda za gubitnika. Posetio bi sina u zatvoru, iako je govorio da nema više sina od onog dana kada ga je policija odvela zbog trgovine drogom. Prestao bi da pije. Ostavio bi cigarete. Znao je da je sada previše kasno. Žalio je što je izašao. Poslednji atom svesti ga je ostavio da žali za životom koji je mogao da ima. Dok je pijani vozač žurio da pobegne sa mesta udesa, njegovo beživotno telo je palo na kišom nakvašeni asfalt.
Нема коментара:
Постави коментар