Dokon pop

Pametan je naš narod. Jeste, ozbiljno. Smislio je onu staru pošalicu “ dokon pop I volove krsti”. To je pametno. I tačno. Pišem o sebi, na stranu to što mi je nadimak upravo pop. I da me zovu Mile, navedena izreka ne bi bila ništa manje tačna. Ne radim već mesec I po dana, tražim posao, zevam po kući, I nekim danima prosto ne znam šta bih sa sobom. Danas nije jedan od tih dana. Danas ne znam šta bih pre radio. Imam hrpu obaveza koje sam nametnuo sebi, da bih se osećao manje beskorisno, a onda su te obaveze dobile sopstveni život unutar moje lobanje, potpuno nezavisan od moje volje. Mislio sam da ću moći da ih ignorišem ili isključim ako mi dodje da se prosto izležavam ili pogledam neku seriju ili film. Da su tu da bi ih uključio samo u slučaju da imam vremena I energije d aim se posvetim. Mućak. Postale su OBAVEZE. Lupam glavom koju prvo da završavam – a vreme piči li piči. Rešio sam da završim miks za radio- emisiju koju uređujem. Ima vremena, za ovu nedelju sam miran, do sledeće ima 7 dana. Zajebao sam se jer sam počeo da ga radim, a nisam morao. Sada mi se nijedan prelaz ne sviđa, izbor pesama mi je grozan, žurim da ga završim, a najradije bih obrisao čitavu prokletinju. Dodelio sam sebi zasluženu pauzu, I počeo da sastavljam novi CV (to je uvek gnjavaža, jel da?), usput je nešto šušnulo I odvuklo mi pažnju. Obreo sam se, pola sata kasnije, kako radim sedamnaestu stvar, koja je u međuvremenu postala prioritet, a jutros kada sam otvorio okice nisam ni znao da to uopšte želim da radim. Pri kraju sam knjige koju čitam, zacrtao sam da je danas završim, a vidim da će to teško ići. Projekti kao da stoje, napredujem za nijansu brže od Mrkonjića na koridoru, ali ne gubim glavu. Lao Ce je rekao “Put od hiljadu milja počinje jednim korakom”. Compa- Dre se nado- vezuje: “ Matori, kad bih znao gde sam pošao, stigao bih odavno”. Na prethodnom poslu sam bio u hladnom, zagušljivom, skučenom prostoru, neretko napadan I omalovažavan, radio za cigare I burek, po 12 sati dnevno mrzeo sebe I druge I polako pucao po šavovima, ali sam imao neku rutinu. Jeste, dani su mi prolazili u neprekidnom nizu izlazaka I zalazaka sunca koje sam tužno gledao kroz uzani šalter, ali već osećam da mi ni ovaj režim “bez obaveza” ne odgovara. Gotovo se radujem unapred zakazanom odlasku kod zubara, jer je to jedan od retkih povoda da izađem iz gajbe. Krštavam volove po kući, osetim se bitnim za trenutak, a onda pre nego što taj trenutak prođe tražim sebi drugu razonodu da u ogledalu ne bih ugledao beskorisnog lenjivca. Jeste li se ikada osećali tako?
Nadam se da niste.