Recept za prijatno veče

Da biste spremili prijatno veče za 4-6 osoba, potrebni su Vam sledeći sastojci:

- Nekoliko prijatelja

- Piće po izboru

- Malo muzike

- Teme za razgovor

- Prijatan ambijent

Zagrejte sobu, dodajte malo diskretne muzike, podmažite društvo nekim pićem, začinite sve sastojke zanimljivim razgovorom i pustite da se sve krčka nekih pola sata- sat। Pojačajte muziku, lagano mešajte teme i dodajte još pića ako je potrebno। Ukrasite veče smehom, zajedničkim uspomenama i trunčicom nostalgije। Na kraju krajeva, pustite mašti na volju i ne zaboravite da uživate u svakom od pobrojanih sastojaka.

Prijatno.

Kratka priča 2

Čoveku su se misli rojile u glavi brzinom za koju nije mislio da je ljudima moguća. Svaka nanosekunda je donosila novi lik, novu priču, novu sekundu života koju je već proživeo, možda je banalno reći- kao na filmu, ali slično tome. Tama pred očima, bol je davno prešao granicu izdržljivosti i prerastao u nešto drugo, nešto što nikada nije osetio. A onda... mir. Bestežinsko stanje. Prijatna toplota. Slike su prestale da se smenjuju. Poslednje čega se seća jeste lik njegove žene, koja ga sa suzama u očima, zove da se vrati u kuću, da razgovaraju o problemima. Nije želeo da razgovara. Želeo je da ode. Bilo mu je dosta svega. Sada je želeo da može da se vrati kroz vreme. Seo bi, i razgovarao bi sa njom. Rekao bi joj da je voli. Pozvao bi i ćerku. Izvinio bi joj se što je nije podržao kada je želela da se uda za gubitnika. Posetio bi sina u zatvoru, iako je govorio da nema više sina od onog dana kada ga je policija odvela zbog trgovine drogom. Prestao bi da pije. Ostavio bi cigarete. Znao je da je sada previše kasno. Žalio je što je izašao. Poslednji atom svesti ga je ostavio da žali za životom koji je mogao da ima. Dok je pijani vozač žurio da pobegne sa mesta udesa, njegovo beživotno telo je palo na kišom nakvašeni asfalt.

Sa lica mesta

Dobro vece, dragi citaoci. Javljamo se direktno sa lica mesta gde je u toku takvo neviđeno silovanje zdravog razuma, da su čak i pasivni učesnici ugroženi. Konstantni i repetativni protivprirodni grehovi, koji potpadaju pod tradicionalni folklor Gomore, ovde su tako mizerni da nisu čak ni upadljivi. Da, ako neko ovde večeras nije poludeo- taj nije normalan ni ušao! Znači li to da vi čitate redove koje je pisao ludak? To je moja poenta. Odoh da se zezam, a mamurluk koji će mi sutra uništiti dan je mala cena za ovo ludilo kome prisustvujem.

Bogat sam, pa šta?

Te večeri u pubu, ništa nije nagoveštavalo da će mi se život promeniti. Sve je bilo kao i obično, liga šampiona na velikom LCD TV-u, bučni gosti više mrze protivnički tim nego što vole svoj, parovi se štekaju na spratu gde se jedna kafa pije dva sata, strelice za pikado poput projektila seku gust dim cigareta na svojoj putanji do centra mete, krčmar se probija kroz gužvu noseći oznojene krigle svetlog piva čija se pena preliva preko ivice, imate sliku pred očima, jel da? Društvo za šankom je postajalo sve bučnije, utakmica se bližila kraju, smeh i galama je nadjačavala muziku iz namučenih zvučnika, a onda su se vrata otvorila, i u pub je ušao On.
Korpulentan mladić, blagih crta lica, očiju koje su pokazivale neizmernu mudrost i iskustvo. Upadljive pojave, mudrac je odmah privukao pažnju svih prisutnih, naročito posle glasnog komentara jednog od gostiju: „Zatvaraj bre ta vrata, smrzosmo se“. Kao da poseduje svo vreme ovoga sveta, novi gost je lagano zatvorio vrata za sobom, omerenim korakom u besprekornim italijanskim cipelama krenuo ka nama, i razvukao usne u prijateljski osmeh. Odložili smo strelice, i kao da uzimamo blagoslov od kakvog arhijereja smo stali u red da se prijateljski pozdravimo sa mudracem: „ Kako je, profesore?“ upitao sam ga, sa poštovanjem, kada sam mu stegao krupnu, toplu šaku. „Evo, pope, nije loše. Ti, si mi dobar?“ Iz svake njegove reči je isijavala iskrenost i odmerenost. „Evo, nije loše, sedi.“ Odmakao sam se od stolice, i ponudio mu je. Dalek put je prevalio, treba da odmori. Partija pikada je stala, i svi smo posedali da se okrepimo pićem, i popričamo. Tu smo bili svi- doktor, profesor, trojica konobara i ja. Čudna družina, ali eto nas, na okupu. Znamo se godinama, poštujemo se, družimo i pomažemo. Otkako ne radim, u džepu mi zjapi rupa poput gladne ale, no smatram da sam bogat jer imam ljude.
Nastaviće se... (oldomak iz knjige „koju niko neće pročitati“)

2:54 AM

Vruskao. Da, to je prava reč. Sneg je vruskao pod mojim nogama, dok sam žurio da se sklonim sa februarske zime, u toplotu doma. Naravno, kuću koju sam zvao domom, sam shvatao kao bazu, onako kako je pamtim iz osnovne škole, kuća na promaji. Nikada se u njoj isam osećao kao u domu. Uvek je nnešto nedostajalo. Večeras je sve bilo na mestu. Večeras sam ušao na gajbu, opušteno, gotovo ponosno, svakako ucirkan, ali nikakosmoren, kao u većini slučajeva kada se u ovo doba vraćam iz grada.
Skontao sam da i ptice iz zlatnih kaveza imaju probleme. Jebiga, nisam to očekivao, niti znam zašto potencijalna tuđa nesreća čini moj život lakšim, ali neću da glumim majku Terezu i da se opirem činjenicama. U svakom slučaju, mislim da feniks može da se digne jedino iz pepela, i jedino kada lupiš u dno se možeš nadati uzlaznoj liniji. Mene, hvala Bogu, još mnogo deli od dna, tako da se nadam da nikada neću dotaći vrh.

101 Zašto?

Zašto slavimo rođendane? Zašto dobijamo poklone za rođendan? Zašto se hasa rođendanska torta? Zašto svećice? Zašto želja? Zašto duvanje? Zašto se radujemo danu kada ćemo ostariti čitavu godinu, i na kom rođendanu se taj trend obrće, pa počinjemo da ih mrzimo? Zašto se teglimo za uši? I još 93 puta „zašto“, čisto da ispoštujem naslov. E sada ide podnaslov:
Zato!
Kome nije jasno, neka gugla dok ne ogugla. Ja sam završio sa glupim pitanjima, u stvari jedini razlog za postavljanje ovakvih pitanja je rođendansko raspoloženje, kome sam bio surovo izložen zadnjih par dana. Ah, pritisak. Mada, pokazalo se da i od „fejsa“ može imati neke koristi. Podseća te da neko od tvojih „prijatelja“ uskoro slavi godišnjicu izlaska iz keve. Nema više: „Stoko jedna, ne voliš me, ne misliš na mene, žao ti da daš 3 dinara za poruku, kmeeeeeeeeeeeee!“ Hvala Zukembergu , samo treba da se ulogujemo, pogledamo profil,i čestitamo kao najrođenijem rođendan. Još da smajlići i lajkovi počnu da se računaju kao pokloni, Bog da nas vidi.

Triput dva’es.

E, dragi ilegalci, davno Vas nisam smarao svojim ličnim razmišljanjima. Ako ćemo iskreno, mnogi od prošlih mojih unosa i niu bili tehnički moji. Da, plagijator sam, pa šta? Pustio sam mom alter- egu da lupa šta hoće. Prosto, primakao sam mu tastaturu, i rekao- Lupaj Compadre, ionako niko to sranje ne čita. Vežbaj, kume. Jednog dana će ti vredeti. Ne znam da li je baš ova vedra noć taj dan, ali moj alter ego je dobio voljno. U ovoj hladnoj sobi smo trenutno samo ja i moj ego. A on je veći od obe ajfelove tvorevine. On je čvršći od Rokovog. On je spremniji za akciju od Bruta pred senatom. On je nahranjen pobedom. On je napojen suzama poraženih. On kuca ove redove koji će zlatnim slovima biti upisani u istoriji. Samo onaj ko ispuni svoj pakleni plan do kraja, može da zna u kom naletu endorfina sam užiovao. Samo osoba koja zaljkuči posao veka se može nadati da će njegova sreća trajati upravo toliko. Kada izazovu stanete na crtu, udahnete duboko i ispraznite um. Kada svoj cilj vidite u unutrašnjosti svojih kapaka kada sklopite oči, tren pre nego pustite ruku u putanju koju ste već videli u trenu najsmelije fantezije, i vidite svoj cilj ostvarenim, sekundu pre nego se ostvari... Master- cardu svaka čast, ali TO je neprocenjivo. Stan, rođendan, nula, veridba, drug, prijatelj... Kada se sve to poklopi... Ma džabe, ovo može biti samo jedan od onih dana koji mi pomažu da prebrodim one kada bih pucao sebi u medulu prolongatu. A u najavi mi je gomila takvih dana. Ovaj unos će mi biti podsetnik da se iza sunca iza koga je kiša, možda krije sunce. A vredi nadati se tome. Ako ne ogreje sutra, prekosutra zacijelo hoće. Ma i ako nikada ne ogreje, danas je blještalo.